Priča bake Snežane iz Zagreba otkriva koliko je danas teško pronaći ravnotežu između pomoći porodici i ličnih osećanja

Biti baka danas donosi posebne izazove, naročito kada je reč o čuvanju unuka i odnosima sa mlađim generacijama. Snežana iz Zagreba (68) svakodnevno pomaže svom sinu i snaji tako što brine o unuci u njihovom domu. Njena želja je da olakša sinovljevoj porodici i pruži ljubav unuci, ali često se oseća neshvaćeno i stalno izloženo kritikama, bez obzira na to šta uradi. Kako kaže, “Ako pospremim stan dok sam tamo, nije dobro. Ako ne pospremim, opet nije dobro. Kada izvedem unuku napolje po kiši, zabrinuti su da će se prehladiti, a ako ostanemo unutra, kažu da dete treba svakog dana na vazduh. Ponekad ne znam šta je ispravno.” Posebno joj teško pada to što ne može ni da povisi ton kada je unuka neposlušna, jer nailazi na osudu.

Nedavno je zamoljena da čuva dete i subotom uveče. Kada je pitala sina i snaju gde izlaze, dobila je odgovor: „Ne moraš toliko da zabadam nos gde ti nije mesto.” Ovakve situacije kod Snežane izazivaju osećaj nesigurnosti i zbunjenosti – iako izuzetno voli svoju unuku, nije sigurna kako da odgovori na očekivanja sina i snaje.

Njena priča izazvala je veliki broj komentara na društvenim mrežama, gde su se žene uključile sa sopstvenim iskustvima i savetima. Jedna čitateljka savetuje: „Tražite od sina i snaje da precizno navedu šta žele i rukovodite se time.” Druga dodaje: „Ja bih im uskratila mogućnost čuvanja deteta, pa neka se snađu drugačije.” Treća predlaže kompromisno rešenje: „Predložite da jedne nedelje vi čuvate dete, a druge vaša snaja.”

Kroz diskusiju se naglašava koliko su važni međusobno poštovanje i jasna komunikacija u porodici, kako bi svi članovi bili zadovoljni. Jedna od čitateljki ističe: „Vaš sin mora da postavi granice i zaštiti vas – poštovanje je osnova svakog odnosa.”

Ovakve situacije nisu retkost i pokazuju koliko su današnji odnosi između baka, deka i roditelja unuka postali kompleksni. Granica između želje da se pomogne i prevelikog mešanja često je nejasna, a pronalaženje balansa između ličnih osećanja i očekivanja porodice pravi je izazov za mnoge bake i deke.

Florentina i njen suprug iz Rumunije otvorili su vrata svog doma dvema sestrama, pruživši im sigurnost i ljubav kroz proces usvajanja

Florentina i njen suprug iz rumunskog grada Jaši, suočeni sa nemogućnošću da imaju biološku decu, odlučili su da pokrenu proces usvajanja deteta u proleće 2023. godine. Par je godinu dana ranije podneo zahtev za usvajanje deteta mlađeg od pet godina, u nadi da će se adaptacija odvijati što lakše. Ipak, nepredviđene okolnosti promenile su njihove planove i proširile porodicu na način koji nisu očekivali.

Priča je započela kada je Florentina pregledala profile dece koja čekaju na usvajanje. Prilikom jedne od pretraga, primetila je ime Sofija Joana, što je povezala sa imenima svojih roditelja i to je doživela kao znak. “Tad sam bila sigurna da je to znak”, ispričala je Florentina. Iako su supružnici bili spremni da upoznaju malu Sofiju, socijalna radnica ih je obavestila da devojčica ima sestru Andreu, kojoj nije želela da okrene leđa. Andrea tada još nije bila na listi za usvajanje, ali Florentina je odlučno rekla: “Ali to nije problem! Molim vas, blokirajte njihove profile, otići ćemo da ih vidimo.”

Već pri prvom susretu, 9. marta 2023. godine, stvorila se jaka emotivna povezanost između supružnika i devojčica. Vreme su provodili igrajući se i upoznajući se. “Zavoleli smo se čim smo se ugledali”, priseća se Florentina. Odmah su znali da su Sofija i Andrea prava deca za njih i nisu želeli dodatno vreme za razmišljanje.

U periodu upoznavanja, Florentina i njen suprug svakog vikenda putovali su iz Jašija do Vasluja kako bi provodili vreme sa sestrama. Postepeno su ih dovodili u svoj dom i uređivali sobu prema njihovim željama, zajedno planirajući budućnost. Rastanci su bili emotivni i teški – devojčice su plakale jer nisu želele da se vraćaju i pitale su kada će konačno moći da ostanu. “Plakale su jer nisu htele da odu, pitale su nas zašto moramo da ih vraćamo, koliko će još vremena proći dok konačno ne dođu…”, otkrila je Florentina.

Konačno, 30. maja 2023. godine, Sofija i Andrea su se trajno preselile u novi dom. Prvi zagrljaji, suze radosnice i reči “mama” i “tata” obeležili su početak njihovog zajedničkog života. Andrea je čak napisala pismo u kojem je roditeljima jasno stavila do znanja da ih prihvata kao svoju porodicu.

Prilagođavanje nije prošlo bez izazova, posebno za Andreu, koja se sećala svog prethodnog života i isprva je imala strah od ponovnog napuštanja. Florentina je objasnila: “Trebalo nam je vremena, i mislim da još uvek ima neke strahove, dok nije dobila potvrdu da više neće otići odavde.”

Porodica je zajedno prolazila kroz sve promene, a devojčicama je pružena prilika da odrastaju u toplom i podržavajućem okruženju. Florentina ističe: “Nikad nismo imali osećaj da su usvojene, imam utisak da su naša biološka deca.” Vremenom su Sofija i Andrea izgradile poverenje i naučile da dele ljubav i pažnju.

Danas ova porodica iz Jašija uživa u svakodnevnim radostima. Roditelji najviše cene iskrene dečje zagrljaje i sreću što mogu da budu podrška svojim ćerkama u svemu što ih ispunjava. “Najdivnija stvar u životu je raditi ono što voliš i što te ispunjava. Tu smo da ih podržimo. Uvek i zauvek”, poručuje Florentina.

Gordana, koja se udala sa 15 godina, govori o izazovima i porodičnim vrednostima u tradicionalnoj sredini

Gordana Milenković, danas 27-godišnja žena iz Srbije, deli svoje lično iskustvo sklapanja braka još kao tinejdžerka. Udala se sa 15 godina, a ubrzo nakon toga postala je majka dvoje dece – sina koji je sada u četvrtom razredu i ćerke koja pohađa drugi razred osnovne škole. Gordana je odrasla u sredini gde su rani brakovi bili česta pojava, posebno među mladima u manjim zajednicama. U razgovoru otkriva da je na odluku da se uda rano uticalo i društvo: „Udala sam se rano zato što sam još od 12-13 godina počela da igram u kolu sa momcima. I tako, prevarilo me to. Nisam pomišljala šta će da me čeka posle. Igrala sam tri, četiri godine s momcima i morala sam da se udam. Kad sam izašla iz škole, odmah u septembru sam se udala.”

Sada živi sa suprugom i njegovim roditeljima u zajedničkom domaćinstvu, što je i dalje česta praksa u nekim delovima Srbije. Njena priča osvetljava kako su društvene norme i očekivanja porodice često određivale životni put devojaka. U vreme njenog braka, sklapanje braka u maloletnom uzrastu nije bilo neuobičajeno, ali je sa sobom nosilo ranu odgovornost i često značilo prekid školovanja i ograničen izbor ličnog puta. Danas su zakoni drugačiji – sklapanje braka sa maloletnim licem dozvoljeno je samo uz odobrenje suda i u posebnim slučajevima, pa su ovakve situacije ređe.

Svedočanstva poput Gordaninog podsećaju na značaj osnaživanja žena i prava devojaka da same donose važne odluke o svom životu. Gordana priznaje da bi možda donela druge izbore da je imala više mogućnosti, ali naglašava da joj je porodica sada najveća podrška.