Žene širom sveta sve češće dele svoja iskustva o majčinstvu, naglašavajući važnost podrške i razumevanja

Sve veći broj žena globalno otvoreno govori o izazovima koje donosi majčinstvo, kao i o emotivnim dilemama koje se javljaju nakon rođenja dece. Posebno se ističe potreba za većom podrškom i razumevanjem iz okoline. Karmen, učiteljica iz Velike Britanije u svojim četrdesetim i majka dečaka od deset godina, javno je progovorila o osećaju kajanja koji je dugo skrivala zbog straha od osude. Iako ne dovodi u pitanje ljubav prema svom detetu, ona priznaje: “Majčinstvo mi je uzelo zdravlje, vreme, novac, snagu, telo. Cena je previsoka, a trošak doživotan.” Njena priča odjeknula je među ženama koje, iako su povezane sa svojom decom, iskreno priznaju da bi, da mogu da biraju ponovo, izabrale drugačiji put.

O ovim osećanjima retko se otvoreno govori u društvu, a žene različitih godina i porekla često svoja iskustva dele anonimno na forumima i u zatvorenim grupama, ističući da strah od osude i dalje postoji. Psihoterapeutkinja Ana Matur objašnjava: “Kada se žene osete dovoljno bezbedno da progovore o kajanju, ono što ispliva nisu mržnja ni zanemarivanje, već osećaj izolacije, iscrpljenosti ili gubitka identiteta.”

Karmen je posebno tokom ranih dana majčinstva, dok je njen sin bio beba, uživala u roditeljskoj ulozi, ali je stalno osećala strah, naročito kada su se javila kašnjenja u razvoju deteta, koja su srećom prevaziđena. Konstantan stres i briga vremenom su uticali na njeno zdravlje i doveli do razvoja autoimune bolesti. Svoja osećanja opisuje rečima: “Majčinstvo je beskrajan posao koji radite čak i kada to ne želite, jer od vas zavisi jedna mala osoba. Osećaj je kao da ste sve vreme u zamci iz koje ne možete da pobegnete.”

Sociološkinja Orna Donat, autorka studije o kajanju zbog majčinstva, naglašava da se razlika između kajanja i ljubavi prema detetu često pogrešno tumači. Njena istraživanja ukazuju na to da se mnoge žene osećaju prevareno jer društvo idealizuje majčinstvo i retko pominje njegove teške strane. Prema podacima iz Poljske iz 2023. godine, između pet i 14 odsto roditelja žali zbog odluke da postanu roditelji.

U zatvorenim grupama na društvenim mrežama, gde je i Karmen članica, okupljaju se desetine hiljada žena iz celog sveta. Jedna žena iz Australije deli: “Majčinstvo je puno slatkih trenutaka, ali oni ne nadoknađuju slobodu koju sam mogla da imam umesto toga. Finansije su nategnute, a ciljevi i ambicije su na čekanju.”

Psihoterapeutkinja Margaret O’Konor smatra da mlađe generacije drugačije gledaju na roditeljstvo i da su svesnije da je to lični izbor. “Važno je doneti odluku iz sopstvenih razloga, a ne pod uticajem partnera ili porodice”, ističe ona i dodaje da je realnost roditeljstva često zahtevnija od onoga što društvo prikazuje.

Za mnoge žene osećaj kajanja nije znak manjka ljubavi prema deci, već žal za propuštenim prilikama i životom koji su mogle da vode. Karmen i mnoge druge naglašavaju koliko su podrška, otvoren razgovor i prihvatanje sopstvenih osećanja bez stida ključni. “Više se ne osećam kao čudovište”, zaključuje Karmen, koja danas, zahvaljujući terapiji, uspešnije balansira između roditeljstva i svojih potreba.

Jedna žena iz Beograda govori o izazovima postavljanja ličnih granica i balansa između privatnog života i porodičnih obaveza u vezi

Tridesetjednogodišnja Beograđanka otvorila je temu koja je mnogim ženama bliska: koliko često bi trebalo posećivati partnerovu porodicu i kako uspostaviti ravnotežu između zajedničkog i ličnog vremena. Ona i njen dečko su tokom protekle godine čak 40 od 52 vikenda proveli u kući njegovih roditelja, udaljenoj oko 45 minuta vožnje od centra Beograda. Posete su postale pravilo, sa već ustaljenim ritmom: petkom večera, subotom aktivnosti koje organizuje dečkova majka, a povratak kući u nedelju popodne.

Iako ističe da su roditelji njenog partnera vrlo gostoljubivi i otvoreni, takav tempo je ostavio posledice na njen društveni i privatni život. Kako navodi, „Sve ređe se viđam sa prijateljima, nemam vremena za sebe i svoje hobije. Čak i obična šetnja ili odlazak na pijacu postali su retkost.“ Dodaje da nije želela da prekine kontakt s partnerovom porodicom, već da povrati deo slobodnog vremena kako bi očuvala svoje zadovoljstvo i ravnotežu u vezi.

Pre dva meseca pokušala je da razgovara sa svojim dečkom i predložila kompromis – ređe posete, na primer svaki drugi vikend ili kada oboje imaju manje obaveza. U početku je izgledalo kao da partner razume njen stav, ali su se ubrzo vratili starom obrascu. Kada je odlučila da jedan vikend ostane kod kuće, njen partner joj je preneo da se njegova majka oseća povređeno i zabrinuto, misleći da je učinila nešto pogrešno.

“Sada ispada da treba da brinem o tuđim osećanjima, dok se moje potrebe zanemaruju”, iskreno kaže ova mlada žena. Njena priča izazvala je brojne reakcije žena na internetu – dok jedne podržavaju njenu potrebu za ličnim granicama, druge naglašavaju važnost zajedništva i negovanja porodičnih odnosa.

Psiholozi savetuju da je otvorena komunikacija najvažnija za rešavanje ovakvih dilema i ističu: balans između partnerskih, porodičnih i ličnih potreba ključan je za dugoročnu sreću u vezi.

Priča o zajedništvu i kompromisu u malom stanu inspiriše brojne žene širom Srbije

Vesna, umetnica i penzionisana učiteljica, i Branislav Platiša, poznati glumac, već 45 godina žive skladno, gradeći život na ljubavi i međusobnom poštovanju. Njihova zajednička priča počela je u studentskim danima u Beogradu, gde su se upoznali kada je Branislav zamolio Vesnu da mu otkuca seminarski rad. Prvi put su izašli na Dan oslobođenja Beograda, 20. oktobra, i od tada su nerazdvojni.

Kroz početak veze susretali su se sa izazovima – Vesnina baka bila je nepoverljiva prema Branislavu jer tada nije imao stalni posao niti odsluženu vojsku, ali je kasnije postao omiljen u porodici. Veći deo svog zajedničkog života proveli su u stanu od svega 16 kvadrata u Niškoj ulici na Vračaru. Iako su tu živeli sa dvoje dece i psom, njihov dom je bio ispunjen toplinom i radošću, a često su na slavama ugostili i do 70 ljudi. “Mi tih 16 kvadrata nismo smatrali kao minus. Ogledala su nam širila prostor, a gosti su često greškom ulazili u ormar umesto u toalet”, priseća se Branislav uz osmeh.

Vesna smatra da su iskrenost, razumevanje i zajedničke vrednosti ključ uspešnog braka, bez obzira na veličinu stana ili materijalnu situaciju. “Nije prostor taj koji je primaran. Ako sa nekim možeš otvoreno da pričaš o svemu i ako suštinski isto mislite, sve ostalo je zanemarljivo”, kaže Vesna.

Kroz godine su naučili koliko je kompromis važan, kao i davanje slobode partneru. Kada je Branko poželeo da se vrati vožnji motora, Vesna je mudro rekla: “Branislave, znaš, ja volim naš motor.” Oboje smatraju da je za dobar brak potrebno vreme da se naviknu na promene i podrže jedno drugo.

Kao učiteljica, Vesna je decu i učenike učila da prava dolaze uz obaveze, dok Branko poručuje: “Možeš, ali ne treba da budeš sama.” Danas su aktivni i na društvenim mrežama, gde sa humorom dele trenutke iz svakodnevnice. Kada ih pitaju u čemu je tajna njihove dugovečnosti, Vesna ističe: “Najveća zabluda je da nekog možemo da promenimo. Samo možemo da pristanemo na nečije mane.” Branko dodaje: “Na tebi je da priznaš grešku i kažeš ‘izvini’, a oprost potom dolazi lako.”

Na kraju, Vesna šali: “U šali kažem da sam ubila čoveka, već bih izašla iz zatvora! Tamo bih opismenjavala zatvorenike, pa bi me pustili ranije zbog dobrog vladanja!” Njihova priča podseća da se sreća krije u malim stvarima, iskrenosti i svakodnevnoj ljubavi.