Ime Desanke Maksimović zauvek je upisano među najvažnija imena srpske književnosti. Bila je pesnikinja čiji su stihovi rasli iz osećanja, iz naroda, iz vere u dobrotu i iz potrebe da se čovek, uprkos svemu, ne odrekne nade.

Govorilo se da je pisala baš onako kako je živela i osećala – iskreno, nežno, dostojanstveno i bez potrebe da se dopadne bilo kome. Svoje pesme doživljavala je kao decu, a generacije čitalaca učila je da se voli hrabro, tiho i bajkovito, onako kako je i sama umela da voli.

Desanka Maksimović rođena je 16. maja 1898. godine u selu kod Valjeva, kao najstarije od osmoro dece oca Mihajla i majke Draginje. Poticala je iz ugledne porodice, a bila je potomkinja srpskog kneza i vojskovođe Jovana Simića Bobovca.

Školovanje ju je odvelo u Beograd, gde je diplomirala na Filozofskom fakultetu. Predavanja je slušala zajedno sa Milošem Crnjanskim, a prve pesme objavljene su joj u književno-političkom časopisu „Misao“.

Pošto ju je posebno zanimala svetska književnost, dobila je stipendiju francuske vlade i nastavila studije u Parizu, gde je provela još godinu i po dana.

Predavala je u školi i upoznala Miru Alečković

Po povratku u Beograd, Desanka Maksimović se opredelila za prosvetni rad. Zaposlila se u Prvoj ženskoj gimnaziji, gde je predavala srpskohrvatski jezik. Upravo tamo upoznala je darovitu učenicu Miru Alečković.

Mira je bila oduševljena svojom profesorkom, a između njih se razvilo prijateljstvo koje nije ometala razlika u godinama. Povezale su ih poezija, radoznalost i ista potreba da se svet razume kroz reč.

Desanka je mladoj Miri pružala veliku podršku. Imala je razumevanja za njenu maštu, ohrabrivala je njen talenat i cenila njene stihove. Mnogi književni kritičari kasnije su Miru Alečković smatrali upravo Desankinom naslednicom.

Spasila Miru Alečković iz logora

Malo je poznato da je Desanka Maksimović, tokom rata, pomogla Miri Alečković da bude spasena iz nemačkog logora Gestapoa, i to uz pomoć Patrijaršije.

Taj podatak dodatno pokazuje kakva je Desanka bila izvan književnosti – ne samo velika pesnikinja, već i osoba koja je imala hrabrosti i spremnosti da pomogne kada je bilo najteže.

Godinama kasnije, Mira Alečković je insistirala da se na Tašmajdanu podigne spomenik Desanki Maksimović. Kada je spomenik izgrađen, Mira, međutim, nije bila pozvana na otvaranje.

Patrijarh Pavle joj uručio Orden Svetog Save

Desankino delo vremenom je postalo deo kulturnog identiteta Srbije. Njena poezija čitala se u školama, govorila na priredbama, pamtila u porodicama i prenosila s generacije na generaciju.

Zbog izuzetnog doprinosa kulturi, Desanka Maksimović je 1968. godine dobila Orden časti, a 1992. godine patrijarh Pavle uručio joj je Orden Svetog Save.

Tom prilikom govorio je o njenom neprocenjivom delu, ističući značaj koji je imala za srpsku kulturu, jezik i narod. Za pesnikinju koja je čitav život posvetila reči, to je bilo jedno od najdubljih priznanja.

Desanka Maksimović preminula je 1993. godine, ostavljajući iza sebe delo koje nije izgubilo snagu ni posle decenija. Poslednji govor na njenoj sahrani održao je Dobrica Ćosić.

Za života, a i posle smrti je ostala izuzetno cenjena i obožavana.

Pogledajte u galeriji i izbor ličnih predmeta Desanke Maksimović koji se čuvaju u njenoj zadužbini:

Pisaća mašina na kojoj je Desanka Maksimović napisala neke od svojih najlepših stihova, kao i jedna unikatna posveta „pesniku divne poezije“ – Petru Pajiću. 

“Bila je 200 godina ispred svog vremena, koliki je melem za uši slušati ovako nešto, prelepo…”, “Ova velika žena zaslužuje aplauz koji bi trajao satima, njen govor treba puštati na rasglasu u školama”, “Tako je, pravi učitelj mora biti i dobar pedagog”, “Svaka njena reč je zlata vredna”, “Satkana od ljubavi, bila je univerzum za sebe”…

Poznata koreografkinja Anabel Lopez Očoa ističe da je rad sa baletom Srpskog narodnog pozorišta inspirativan zbog njihove mladosti i želje za učenjem, dok u fokusu nove premijere nisu samo pokreti već i celokupna vizuelna estetika.

Baletski ansambl Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu uskoro će izvesti premijeru triptiha pod nazivom „Negde izvan planeta“. Poznata koreografkinja savremene igre, Anabel Lopez Očoa, izrazila je zadovoljstvo saradnjom sa baletom SNP-a, naglašavajući njihovu mladost i veliku volju za sticanjem novih znanja.

Ona je navela da se radi o tri različite koreografske celine koje su nastale u različitim fazama njene karijere i koje su, prema njenim rečima, izdržale test vremena. Lopez Očoa je istakla: „Radi se o tri komada koja su nastala u tri različita momenta moje karijere i prošli su test vremena. Razlog zašto su prošli test vremena je lepota koju donose u vizuelnoj poetici, a ne samo pokretu.“

Koreografkinja je posebno naglasila značaj kostima i rasvete u novoj produkciji, ističući da su pokreti samo deo ukupnog umetničkog izraza, dok celokupna vizuelna komponenta ima jednaku ulogu u doživljaju predstave.

Slavni američki glumac primio je počasno priznanje neposredno pre svetske premijere svog prvog rediteljskog filma na prestižnom festivalu u Kanu.

Džon Travolta, proslavljeni američki glumac, dobio je počasnu Zlatnu palmu na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Kanu. Priznanje mu je uručeno neposredno pred svetsku premijeru njegovog rediteljskog debija pod nazivom “Noćni let za Los Anđeles”.

Ceremoniju uručenja vodio je direktor festivala Tijeri Fremo, a događaj je održan u Kanu, što je dodatno uveličalo značaj Travoltinog dostignuća. Ova počasna nagrada tradicionalno se dodeljuje istaknutim ličnostima iz sveta filma za izuzetan doprinos kinematografiji.

Travolta je time još jednom potvrdio svoj status u filmskoj industriji, a publika festivala imala je priliku da među prvima pogleda njegov novi film, koji označava početak njegove rediteljske karijere.