Hronika
NIKADA NISAM BILA NA POTRESNIJEM SUĐENJU: Novinarka Press.rs o završnim rečima u slučaju „Ribnikar“: Izašla sam sa knedlom u grlu
Pre tri godine, 3. maja 2023. godine, bila sam na poslu kada su počele da stižu prve informacije da se nešto neobično dešava ispred Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“. Sećam se da nam je svima bilo čudno zašto je toliko policije na jednom mestu. Niko nije imao odgovor. Niko nije ni slutio da se iza policijskih traka krije tragedija koja će zauvek promeniti Srbiju. Kako su minute prolazile, stizale su nove informacije, a sa njima i neverica, šok i osećaj da prisustvujemo nečemu što nijedan roditelj, nijedno dete i nijedan čovek nikada ne bi smeo da doživi.
Danas, tri godine kasnije, ušla sam u sudnicu noseći sa sobom sećanje na taj dan. Iako sam kao novinarka prisustvovala brojnim suđenjima, nesrećama i teškim životnim pričama, znala sam da će ovo biti drugačije.
Foto Izvor: Tanjug
Na jednoj strani sedele su porodice koje već tri godine žive sa prazninom koju ništa ne može da ispuni. Na drugoj strani sedeli smo mi, predstavnici medija. Ovo je bio prvi put da su javnost i novinari mogli da prisustvuju ovom delu postupka. Međutim, čim su se vrata sudnice zatvorila, postalo je jasno da se tu ne sudi samo činjenicama i dokazima. Sudilo se bolu, uspomenama, izgubljenim snovima i životima koji su prekinuti prerano.
Govorili su advokati porodica, govorila je odbrana, iznosili su se argumenti i pravna tumačenja. Ali sve to je u pojedinim trenucima padalo u drugi plan. Jer nijedan pravni termin ne može da objasni šta znači izgubiti dete.
Roditelji su većinu vremena sedeli pognutih glava. Na njihovim licima videle su se godine tuge, neprospavanih noći i pitanja na koja nikada neće dobiti odgovor. Pažljivo su slušali svaku reč koja se izgovarala u sudnici. Neko je povremeno obrisao suzu, neko je čvrsto stezao ruke, a neko je samo gledao ispred sebe, kao da pokušava da pronađe snagu da izdrži još jedan dan u borbi koju nije birao.
Foto Izvor: Press.rs
Najteži trenuci bili su kada su roditelji stradale dece govorili o svojim najmilijima. Dok su pričali o svojim sinovima i kćerkama, više nismo slušali svedočenja. Slušali smo priče o deci koja su imala omiljene pesme, planove za leto, prve simpatije, nedosanjane snove i čitav život pred sobom. U tim trenucima, činilo se kao da vreme u sudnici stoji.
Bilo je nemoguće ostati ravnodušan. Kao novinarka, naučite da kontrolišete emocije, da beležite činjenice i ostanete profesionalni. Ali danas je to bilo gotovo nemoguće. Svaka reč koju su roditelji izgovorili nosila je težinu koja se osećala u svakom delu sudnice.
Emotivno su govorili i roditelji de;aka ubice. Plakali su tokom svog obraćanja i pokazali tugu kakvu javnost do sada nije imala priliku da vidi uživo. Bez obzira na sve što je izgovoreno tokom postupka, to je bio trenutak u kojem su emocije potpuno preuzele prostor nad pravnim formulacijama.
Ono što ću najviše pamtiti sa današnjeg ročišta nije nijedna pravna kvalifikacija, nijedan dokaz i nijedan argument. Pamtiću tišinu. Onu tešku, bolnu tišinu koja se spustila nakon svakog sećanja na decu koja više nisu tu. Pamtiću poglede roditelja koji bi dali sve na svetu da mogu da vrate samo još jedan zagrljaj, još jedan razgovor, još jedan dan.
Izašla sam iz sudnice sa osećajem koji je teško opisati. Kao novinar, naviknete da izveštavate o događajima. Ali danas nisam iz sudnice izašla samo sa beleškama. Izašla sam sa knedlom u grlu i osećajem duboke tuge. Jer tri godine kasnije, rane nisu manje. Bol nije tiši. A uspomena na 3. maj i dalje živi u svakom roditelju koji je tog dana izgubio deo sebe.
Piše novinarka Press.rs,
Dubravka Bošković
Dubravka Bošković