Udeo rudarstva u BDP-u sa 2,7 može porasti na 5 ili čak 8 odsto, dok su bakar, zlato, olovo, cink i litijum strateški resursi
Skupština Srbije usvojila je prošle nedelje Strategiju upravljanja mineralnim i drugim geološkim resursima do 2040. godine, sa projekcijama do 2050, čime je donet dokument koji je izazvao nezadovoljstvo građana, aktivista i stručnjaka. Strategija, koja je osnova za odluke o istraživanju i eksploataciji mineralnih resursa, ne predviđa veće promene u poređenju sa dosadašnjom praksom.
Prema rečima Mirka Popovića, programskog direktora Platforme za društveni razvoj i inovacije (CORE), Srbija više od decenije nije imala strateški dokument u oblasti mineralnih sirovina, dok paralelno traje ekspanzija rudarstva. Popović ističe i da država nije obezbedila postojanje ključnih dokumenata poput Nacionalnog prostornog plana ili Plana razvoja, na koje bi Strategija morala da se oslanja. Dodatno, javna rasprava o ovom dokumentu bila je ograničena, jer su policija i privatno obezbeđenje sprečili ulazak stručnjaka i aktivista.
Ministarka energetike Dubravka Đedović Handanović izjavila je da „nećemo dozvoliti nekontrolisanu eksploataciju mineralnih sirovina, a ni blokadu“, što je, prema mišljenju kritičara, onemogućilo glas onih koji izražavaju ozbiljne zamerke na rudarstvo koje omogućava izvoz prirodnih resursa stranim korporacijama. U pisanju Strategije učestvovala je i kompanija Ziđin, najveći izvoznik zlata i bakra iz Srbije, kao i Naftna industrija Srbije (NIS), većinski u vlasništvu Gasproma. Popović smatra da je „nedopustivo da strana korporacija koja iznosi prirodno bogatstvo iz zemlje učestvuje u pisanju nacionalne strategije“. Sličan stav deli i Aca Udicki, diplomirani inženjer geologije, koji navodi da korporacije treba konsultovati, ali da njihov stav ne sme biti dominantan.
Strategija se temelji na tri stuba održivog rudarstva – ekonomskom, ekološkom i socijalnom, uz naglasak na izradu strateških dokumenata, novu zakonsku regulativu usklađenu sa EU i jačanje Geološkog zavoda Srbije. Planirano je postepeno smanjenje proizvodnje uglja do 2050. godine, u skladu sa dekarbonizacijom, dok preostale rezerve dobijaju strateški karakter za krizne situacije. Bakar, zlato, olovo, cink i litijum (ležište Jadar) označeni su kao strateške sirovine.
Razmotrena su tri scenarija razvoja – usporeni, realni i ubrzani. Izabrana je kompromisna opcija između realnog i ubrzanog scenarija, koja predviđa balans između rasta BDP-a i održivosti. Udeo rudarstva u BDP-u trenutno iznosi 2,7 odsto, a projekcije pokazuju da bi mogao da poraste na oko 5 odsto (realni scenario) ili čak 8 odsto (ubrzani scenario).
Iako Strategija prepoznaje brojne izazove, prema Popoviću, u dokumentu nema jasno definisanih zona gde je rudarstvo strogo zabranjeno radi zaštite vode ili prirode. To dovodi u rizik nacionalne parkove i zaštićena područja, jer Strategija ne propisuje apsolutnu zabranu eksploatacije u takvim zonama, već samo navodi „povećanu zaštitu“. Udicki ukazuje da, i pored ustavne odredbe (član 85, stav 2) koja omogućava koncesije za strance na prirodnim bogatstvima, Srbija nema nijednu koncesiju za eksploataciju ruda niti razvijen koncesioni model. On podseća da uobičajena svetska praksa predviđa da 50 odsto vrednosti proizvedene rude pripada državi, ali Srbija to ne primenjuje.
