CBAM direktiva ne priznaje zelene sertifikate iz Srbije, prosečan emisioni faktor za električnu energiju iznosi 1,09 tona CO₂ po MWh
Srpske kompanije koje izvoze u Evropsku uniju suočene su sa obavezom plaćanja CBAM taksi, bez obzira na to da li su energiju nabavile uz garancije porekla iz obnovljivih izvora, pokazuje analiza aktuelnog režima naplate karbonskih taksi. Prema važećim pravilima EU, CBAM (Carbon Border Adjustment Mechanism) ne priznaje sertifikate o zelenoj energiji, već insistira na direktnom fizičkom povezivanju potrošača i proizvođača obnovljive energije, a emisije se obračunavaju na osnovu ukupnog energetskog miksa zemlje izvoznika.
Na konferenciji „Tržište električne energije: podaci, standardi, skladišta — nova pravila igre“, predstavnica Privredne komore Srbije Tanja Lindel naglasila je da CBAM direktiva za emisije iz električne energije ne prihvata ni garancije porekla ni ugovore o nabavci zelene energije, što znači da srpske firme ne mogu umanjiti svoje obaveze kroz ove instrumente. “CBAM sistem ne priznaje garanciju porekla energije koja je utrošena u proizvodnji (i transportu) jer u direktivama EU i dalje postoji obveza direktne veze proizvođača i korisnika. Ali to, naravno ne znači da su garancije nebitne jer značajno mogu da smanje karbonski otisak kompanije. Čak svedu i na nulu, a to je bitno za ESG izveštaje”, izjavila je Lindel.
Prema aktuelnom pravilniku u Srbiji, emisioni faktor za električnu energiju iznosi 1,09 tona CO₂ po megavat-satu. Kompanije su u obračunu GHG (Greenhouse Gas Protocol) emisija u obavezi da koriste location-based pristup, što znači da ukupne emisije zavise od nacionalnog energetskog miksa, a ne od pojedinačnih investicija u obnovljive izvore. Ova situacija posebno pogađa firme koje su investirale u zelenu energiju i kupovinu garancija porekla, jer im to ne smanjuje obavezu prema CBAM direktivi, iako može biti značajno za ESG izveštavanje i reputaciju na tržištu.
Evropska komisija je, kroz radnu grupu za reviziju CBAM direktive, predložila ukidanje uslova o fizičkoj vezi između potrošača i proizvođača obnovljive energije, ali taj predlog još nije prihvaćen. Energetska zajednica ukazuje na to kao na ozbiljan nedostatak koji destimuliše ulaganja u obnovljive izvore i decentralizaciju proizvodnje energije.
Kompanije poput Google i Ikea, koje posluju na evropskom tržištu, koriste kombinaciju investicija u obnovljive izvore, kupovine garancija porekla i različitih ugovora sa dobavljačima kako bi smanjile svoj market-based karbonski otisak na nulu u okviru svojih ESG politika. Međutim, za izvoz robe u EU i dalje je presudan location-based obračun, što za Srbiju znači viši obračun emisija zbog visokog nacionalnog emisionog faktora. Lindel je navela primer Google data centra u Belgiji, koji koristi energiju iz Belgije ali kupuje garancije porekla iz Skandinavije, čime računovodstveno smanjuje emisije za potrebe GHG protokola, ali ne i za CBAM izveštavanje.
Zaključno, iako garancije porekla ne oslobađaju srpske izvoznike od CBAM taksi, ulaganja u zelenu energiju zadržavaju značaj za smanjenje ukupnog karbonskog otiska i ispunjavanje ESG standarda, što može doprineti konkurentnosti na globalnom tržištu.
