Novi zakon omogućava ženama sa sekundarnom dismenorejom do dva dana plaćenog odsustva mesečno, dok se u Srbiji razmatraju strože kontrole bolovanja
Crna Gora je usvojila izmene Zakona o obaveznom zdravstvenom osiguranju koje ženama sa dijagnostikovanom sekundarnom dismenorejom daju pravo na do dva dana plaćenog menstrualnog odsustva svakog meseca. Ovo važno zakonsko rešenje primenjuje se samo na žene koje imaju dijagnozu ginekoloških oboljenja, što je definisano kao sekundarna dismenoreja. Pravo na menstrualno odsustvo ostvaruje se uz odgovarajuću medicinsku dokumentaciju, a odsustvo se tretira kao poseban oblik privremene sprečenosti za rad.
Plaćeno menstrualno odsustvo u Crnoj Gori i kontrola bolovanja u Srbiji
Za razliku od ovog pristupa, u Srbija se trenutno vodi rasprava o pooštravanju propisa i procedura koji se odnose na bolovanja. Značajan broj poslodavaca ne bi podržao uvođenje novih vrsta odsustva koje je teško proveriti, poput menstrualnog odsustva. U Srbiji se fokus stavlja na jaču kontrolu postojećih bolovanja, što pokazuje razliku u pristupu između dve susedne zemlje.
Menstrualno odsustvo u Crnoj Gori odnosi se samo na žene kod kojih specijalista utvrdi da bolne menstruacije potiču od zdravstvenih stanja kao što su endometrioza, miomi, endometrijalni polipi, upala jajnika ili sindrom policističnih jajnika. Ova stanja često prate grčevi, mučnina, umor i obilno krvarenje, što može značajno otežati svakodnevni rad.
Uticaj novog zakona i regionalna poređenja
Predlagači zakona u Crna Gora naveli su da je cilj unapređenje zaštite zdravlja žena i eliminacija predrasuda prema menstrualnim tegobama na radnom mestu. Takođe, ova mera treba da omogući bolji balans između zdravstvenih potreba i profesionalnih obaveza zaposlenih žena. Inicijativa je potekla od nezavisne poslanice Jevrosime Pejović i dobila je jednoglasnu podršku nadležnih skupštinskih odbora.
Usvajanjem ovog zakona Crna Gora se svrstala među retke evropske države sa zakonski regulisanim plaćenim menstrualnim odsustvom za žene sa određenim medicinskim dijagnozama. S druge strane, Srbija se još uvek ne približava ovom modelu i akcenat stavlja na kontrolu bolovanja, što pokazuje drugačiju dinamiku u razvoju radnog i zdravstvenog zakonodavstva.
Kao rezultat, Crna Gora šalje signal o povećanoj brizi za ženska prava u radnom zakonodavstvu, dok Srbija ostaje fokusirana na jačanje kontrole nad postojećim oblicima bolovanja. Ove promene u regionu otvaraju pitanje mogućih budućih prilagođavanja radnog zakonodavstva u skladu sa potrebama zaposlenih i ekonomskim zahtevima poslodavaca.
