Porodična radnja u Gospodskoj ulici posluje od kraja 19. veka, dok je broj časovničara u Zemunu pao sa deset na četiri
Časovničarska radnja Jović, koja neprekidno posluje u Gospodskoj ulici od kraja 19. veka, danas beleži dnevni promet od 30 do 50 mušterija, što je značajan pokazatelj opstanka ovog zanata uprkos smanjenju broja časovničarskih radnji u Zemunu. Prema rečima Gordane Jović, u prošlosti je u Zemunu bilo deset sajdžija, dok ih je sada svega dvoje u centru i još dvoje na periferiji.
Porodični posao je nasledila Gordana Jović, koja je pre trideset godina odlučila da se prekvalifikuje iz optičarskog u časovničarski zanat, nakon što je njen otac Srboljub Jović, koji je diplomirao u Vranju, preuzeo radnju od prethodnog vlasnika Miodraga Kostića još šezdesetih godina prošlog veka.
Gordana ističe da su satovi i dalje tražena roba, a mušterije često donose i po pet satova odjednom na popravku ili zamenu narukvica. U radnji prima sve vrste ručnih satova – mehaničke, automatske, na navijanje i baterije, kao i pametne satove. Pored toga, popravlja i zidne satove, ali su takvi zahtevi ređi. Deo materijala za popravke potiče od starih satova, dok se drugi deo nabavlja iz uvoza.
Prema njenim rečima, poznate marke kao što su „Roleks“ i „Omega“ se ređe kvare, ali su popravke jeftinijih satova češće i pristupačne. Gordana navodi i da rad u časovničarskoj radnji podrazumeva sate koncentracije, sedenja i preciznog rada, a ovaj posao za nju predstavlja i vid besplatne terapije.
Iako je era jednokratnih proizvoda dovela do toga da se satovi češće bacaju, Jovićeva radnja i dalje ima pune ruke posla zahvaljujući tome što su se mnoge druge radnje zatvorile. “Svi koji dobro rade, uvek imaju posla”, ističe ona.
Radno vreme u radnji je dvokratno, a Gordana koristi pauze za šetnje kako bi odmorila leđa od dugotrajnog sedenja. Iako nije planirala da se bavi ovim poslom, porodična tradicija i tržišna potražnja održali su časovničarski zanat Jović na tržištu više od jednog veka.
