Građani Srbije koji nisu podneli prijavu za upis svojine na nelegalnim objektima mogu to učiniti još do 24. oktobra.

Vlasnici nelegalnih objekata u Srbiji imaju još samo danas i sutra da iskoriste naknadni rok za prijavu u postupku „Svoj na svome“, prema zvaničnom saopštenju. Rok za podnošenje prijava za upis svojine na nelegalnim objektima ističe tačno u ponoć 24. oktobra, a ova mogućnost važi isključivo za građane koji iz objektivnih ličnih ili zdravstvenih razloga nisu podneli prijavu u redovnom roku do 8. februara.

Tokom ovog produženog roka, prijave je moguće podneti i elektronski putem zvaničnog internet portala. Proces upisa svojine na nelegalnim objektima deo je šire državne inicijative koja ima za cilj da reši pravni status velikog broja kuća, stanova i pomoćnih objekata širom Srbije.

Veliko interesovanje građana za upis svojine na nelegalnim objektima

Prema podacima Republičkog geodetskog zavoda, tokom sprovođenja ove inicijative zabeleženo je veliko interesovanje. Do sada je prijavljeno oko 2,5 miliona objekata. Za 1,2 miliona prijava već je doneto rešenje, što znači da su ti objekti upisani u katastar. Građani su pozvani da provere status svojih nepokretnosti i utvrde da li su već upisani.

Postupak „Svoj na svome“ predstavlja jedan od važnijih državnih projekata u oblasti imovinskopravnih odnosa. Dugi niz godina za mnoge građane Srbije pitanje pravnog statusa objekata predstavljao je nerešiv problem. Sada, zahvaljujući ovom postupku, pod zakonom propisanim uslovima, građani mogu regulisati svoj imovinskopravni status i dobiti zvaničan dokument o vlasništvu.

Olakšice za određene kategorije građana i digitalna dostupnost dokumenata

Zakon je prepoznao i potrebe najosetljivijih socijalnih grupa. Borci, samohrani roditelji, osobe sa invaliditetom i građani koji primaju socijalnu pomoć oslobođeni su plaćanja taksi za upis prava svojine u ovom postupku. Prema saopštenju Republičkog geodetskog zavoda, zahtevi ovih kategorija građana rešavaju se prioritetno kako bi im se omogućilo da što lakše ostvare svoja prava.

Takođe, tokom postupka je omogućen jednostavniji pristup potrebnoj dokumentaciji. Dokument „Lična karta nepokretnosti“ je, pored slanja na kućnu adresu, dostupan i na zvaničnoj internet stranici. Ovaj dokument sadrži elektronski pečat i važeći je pred svim institucijama u Srbiji. Na taj način, građani ne moraju lično dolaziti do šaltera, već mogu pristupiti svojoj dokumentaciji online.

U međuvremenu, iz Republičkog geodetskog zavoda apeluju da građani koji do sada nisu podneli prijavu, a imaju opravdane razloge, iskoriste preostalo vreme za podnošenje zahteva, jer produženi rok ističe 24. oktobra u ponoć. Na kraju, svi koji žele da reše pitanje upisa svojine na nelegalnim objektima treba što pre da provere ispunjavaju li uslove za naknadnu prijavu.

Stručnjaci otkrivaju da navike, a ne samo genetika, određuju koliko dugo živimo i šta znači uklanjanje ‘zombi ćelija’.

Da li je moguće da dugovečnost nije privilegija bogatih, već rezultat svakodnevnih izbora? Tema dugovečnosti, kao i pojava ‘zombi ćelija’, sve češće privlači pažnju, posebno kada se govori o potencijalu da ljudi žive i do 120 godina. Prema navodima stručnjaka iz oblasti medicine dugovečnosti i genetike, ključni faktor nije samo genetika, već i način života, što potvrđuje i aktuelna istraživanja.

Petar Videnović, master medicine dugovečnosti i zdravog starenja, i dr Ivana Buzadžić, specijalista genetike i molekularni biolog, ističu da epigenetika daje mogućnost da način života utiče na ispoljavanje gena. Prema njihovim rečima, iako su geni koje nasleđujemo nepromenljivi, svakodnevne navike mogu aktivirati ili ugasiti određene gene, što direktno utiče na kvalitet i dužinu života.

Navike i genetika: Šta zaista određuje dug život?

Mnogi smatraju da je dugovečnost isključivo nasleđena, ali stručnjaci upozoravaju da navike imaju znatno veći uticaj. “Gene koje smo nasledili od roditelja ne možemo promeniti, ali kroz epigenetiku možemo uticati na njihovo ispoljavanje. Način života, ishrana, fizička aktivnost i izbegavanje stresa omogućavaju da svesno aktiviramo ‘dobre’, a ugasimo ‘loše’ gene”, objašnjava dr Buzadžić. Takođe, ona naglašava da je važnije živeti kvalitetno i očuvati kognitivno zdravlje, nego samo doživeti visoke godine.

Zanimljiv je i primer Japana, gde od 107.000 stogodišnjaka, čak 90 odsto čine žene. Statistika pokazuje da žene u proseku žive pet godina duže od muškaraca, a za to su, prema rečima dr Buzadžić, zaslužni hormoni koji štite organizam, kao i veća svest o preventivnim pregledima. Takođe, savremeni testovi, poput analize glikana, omogućavaju otkrivanje rizika od hroničnih bolesti godinama unapred.

Dugovečnost nije privilegija bogatih: uloga ‘zombi ćelija’

Pitanje da li je dugovečnost dostupna svima ili samo bogatima često se postavlja, naročito kada se spomenu skupi tretmani podmlađivanja koje koriste milijarderi širom sveta. Međutim, Petar Videnović ističe da medicina dugovečnosti ima za cilj da biološki podmladi organizam, bez obzira na finansijski status. On objašnjava da ‘zombi ćelije’ predstavljaju ćelije kod kojih su se telomere skratile, pa su ušle u proces ćelijske smrti. Uklanjanje ovih ćelija može doprineti podmlađivanju, ali ključnu ulogu imaju personalizovana medicina i pravovremene analize.

Osim toga, farmakogenetski testovi mogu analizirati kako organizam metaboliše čak 114 različitih lekova, što omogućava lekarima da prepišu terapiju prilagođenu DNK profilu pojedinca. Na taj način, ulaganje u zdravlje na vreme čini dugovečnost dostižnom za svakoga, a ne samo za one sa velikim finansijskim mogućnostima.

Zlatna pravila za dug i funkcionalan život

Poznat je slučaj Francuskinje Žan Kalman, koja je živela 122 godine i 164 dana, bila fizički aktivna i uživala u svakodnevnim zadovoljstvima. Naši stručnjaci izdvajaju nekoliko zlatnih pravila koja mogu doprineti dugovečnosti: 150 minuta fizičke aktivnosti nedeljno, održavanje socijalnih kontakata i mentalne higijene, kao i redovno obavljanje analiza i skrininga. Pre svega, preporučuju da naučite svoje gene da rade za vas, jer, kako kažu, dugovečnost nije privilegija bogatih, već rezultat svakodnevnih odluka.

Minimalna količina tečnosti za zdravu osobu je 1,2–1,3 litra dnevno, dok preterano pijenje vode može biti štetno.

Godinama se u javnosti provlači tvrdnja da je za zdravlje potrebno piti od 1,5 do 2 litra vode dnevno. Međutim, prema mišljenju španskog nefrologa dr Borhe Kiroge, preporuka o dve litre vode nije univerzalna i ne odgovara potrebama svakog organizma. On ističe da je poreklo ove brojke nejasno i da se potrebe za tečnošću razlikuju u zavisnosti od životnog stila i zdravstvenog stanja svake osobe.

Za zdrave ljude koji se odmaraju i ne izlažu fizičkom naporu ili visokim temperaturama, minimalna količina tečnosti potrebna dnevno iznosi 1,2 do 1,3 litra. Ova količina omogućava bubrezima da pravilno filtriraju krv i uklanjaju toksine iz organizma.

Prema rečima dr Borhe Kiroge: „Bubrezima je potrebno oko pola litra vode dnevno za filtraciju toksina.“ Osim toga, važno je uzeti u obzir i takozvane “nevidljive gubitke”, odnosno gubitak vode kroz kožu, disanje i neprimetno znojenje, što iznosi dodatnih 700 do 800 mililitara dnevno. Zbir ovih vrednosti daje upravo preporučenih 1,2 do 1,3 litra.

Kada je potrebno povećati unos tečnosti?

Unos vode od 1,2 do 1,3 litra dnevno važi za odrasle, zdrave osobe koje nisu izložene fizičkom naporu, boravku na vrućini, visokim temperaturama ili infekcijama. Međutim, potreba za tečnošću značajno raste u slučajevima fizičkog napora, boravka na visokim temperaturama, groznice, dijareje, povraćanja, tokom trudnoće i dojenja.

Francuska organizacija Assurance Maladie preporučuje odraslima unos od 1 do 1,5 litara tečnosti dnevno, što je u skladu sa španskim smernicama. Ostatak dnevnog unosa vode dobija se iz hrane, posebno iz voća, povrća, supa i jogurta. Osobe sa hroničnom bubrežnom insuficijencijom, problemima sa srcem ili sklonošću oticanju moraju se konsultovati sa lekarom pre povećanja unosa tečnosti.

Bubrezi ne vole ni manjak ni višak vode

Premalo tečnosti može dovesti do toga da bubrezi rade “na suvo” i da urin postane koncentrovan, što može biti opasno za njihovo funkcionisanje. S druge strane, forsirano pijenje veće količine vode od one koju organizam realno zahteva nije korisno. Dr Borha Kiroga upozorava da preteran unos vode može izazvati hiponatremiju, stanje koje se manifestuje mučninom, glavoboljama i grčevima.

„Bubrezi mogu i da zgusnu i da razrede urin. Kada pijemo mnogo, urin postaje proziran, ali to ne znači da bubrezi rade bolje“, naglašava Kiroga. Zato je važno prilagoditi unos vode individualnim potrebama i pratiti signale tela.

Kako znati da li pijete dovoljno?

Jednostavno pravilo za procenu dovoljnog unosa tečnosti jeste boja urina. Urin treba da bude svetao, ali ne potpuno proziran. Takođe, izostanak glavobolja povezanih sa dehidracijom i umeren osećaj žeđi tokom dana ukazuju na pravilan vodeni bilans. Ako postoji nedoumica oko optimalne količine tečnosti, preporučuje se savetovanje sa lekarom.

Na kraju, svako treba da sluša vlastito telo i prilagodi unos vode prema sopstvenim potrebama, uzimajući u obzir sve relevantne faktore i eventualne zdravstvene probleme.