Stručnjaci otkrivaju da navike, a ne samo genetika, određuju koliko dugo živimo i šta znači uklanjanje ‘zombi ćelija’.

Da li je moguće da dugovečnost nije privilegija bogatih, već rezultat svakodnevnih izbora? Tema dugovečnosti, kao i pojava ‘zombi ćelija’, sve češće privlači pažnju, posebno kada se govori o potencijalu da ljudi žive i do 120 godina. Prema navodima stručnjaka iz oblasti medicine dugovečnosti i genetike, ključni faktor nije samo genetika, već i način života, što potvrđuje i aktuelna istraživanja.

Petar Videnović, master medicine dugovečnosti i zdravog starenja, i dr Ivana Buzadžić, specijalista genetike i molekularni biolog, ističu da epigenetika daje mogućnost da način života utiče na ispoljavanje gena. Prema njihovim rečima, iako su geni koje nasleđujemo nepromenljivi, svakodnevne navike mogu aktivirati ili ugasiti određene gene, što direktno utiče na kvalitet i dužinu života.

Navike i genetika: Šta zaista određuje dug život?

Mnogi smatraju da je dugovečnost isključivo nasleđena, ali stručnjaci upozoravaju da navike imaju znatno veći uticaj. “Gene koje smo nasledili od roditelja ne možemo promeniti, ali kroz epigenetiku možemo uticati na njihovo ispoljavanje. Način života, ishrana, fizička aktivnost i izbegavanje stresa omogućavaju da svesno aktiviramo ‘dobre’, a ugasimo ‘loše’ gene”, objašnjava dr Buzadžić. Takođe, ona naglašava da je važnije živeti kvalitetno i očuvati kognitivno zdravlje, nego samo doživeti visoke godine.

Zanimljiv je i primer Japana, gde od 107.000 stogodišnjaka, čak 90 odsto čine žene. Statistika pokazuje da žene u proseku žive pet godina duže od muškaraca, a za to su, prema rečima dr Buzadžić, zaslužni hormoni koji štite organizam, kao i veća svest o preventivnim pregledima. Takođe, savremeni testovi, poput analize glikana, omogućavaju otkrivanje rizika od hroničnih bolesti godinama unapred.

Dugovečnost nije privilegija bogatih: uloga ‘zombi ćelija’

Pitanje da li je dugovečnost dostupna svima ili samo bogatima često se postavlja, naročito kada se spomenu skupi tretmani podmlađivanja koje koriste milijarderi širom sveta. Međutim, Petar Videnović ističe da medicina dugovečnosti ima za cilj da biološki podmladi organizam, bez obzira na finansijski status. On objašnjava da ‘zombi ćelije’ predstavljaju ćelije kod kojih su se telomere skratile, pa su ušle u proces ćelijske smrti. Uklanjanje ovih ćelija može doprineti podmlađivanju, ali ključnu ulogu imaju personalizovana medicina i pravovremene analize.

Osim toga, farmakogenetski testovi mogu analizirati kako organizam metaboliše čak 114 različitih lekova, što omogućava lekarima da prepišu terapiju prilagođenu DNK profilu pojedinca. Na taj način, ulaganje u zdravlje na vreme čini dugovečnost dostižnom za svakoga, a ne samo za one sa velikim finansijskim mogućnostima.

Zlatna pravila za dug i funkcionalan život

Poznat je slučaj Francuskinje Žan Kalman, koja je živela 122 godine i 164 dana, bila fizički aktivna i uživala u svakodnevnim zadovoljstvima. Naši stručnjaci izdvajaju nekoliko zlatnih pravila koja mogu doprineti dugovečnosti: 150 minuta fizičke aktivnosti nedeljno, održavanje socijalnih kontakata i mentalne higijene, kao i redovno obavljanje analiza i skrininga. Pre svega, preporučuju da naučite svoje gene da rade za vas, jer, kako kažu, dugovečnost nije privilegija bogatih, već rezultat svakodnevnih odluka.

Minimalna količina tečnosti za zdravu osobu je 1,2–1,3 litra dnevno, dok preterano pijenje vode može biti štetno.

Godinama se u javnosti provlači tvrdnja da je za zdravlje potrebno piti od 1,5 do 2 litra vode dnevno. Međutim, prema mišljenju španskog nefrologa dr Borhe Kiroge, preporuka o dve litre vode nije univerzalna i ne odgovara potrebama svakog organizma. On ističe da je poreklo ove brojke nejasno i da se potrebe za tečnošću razlikuju u zavisnosti od životnog stila i zdravstvenog stanja svake osobe.

Za zdrave ljude koji se odmaraju i ne izlažu fizičkom naporu ili visokim temperaturama, minimalna količina tečnosti potrebna dnevno iznosi 1,2 do 1,3 litra. Ova količina omogućava bubrezima da pravilno filtriraju krv i uklanjaju toksine iz organizma.

Prema rečima dr Borhe Kiroge: „Bubrezima je potrebno oko pola litra vode dnevno za filtraciju toksina.“ Osim toga, važno je uzeti u obzir i takozvane “nevidljive gubitke”, odnosno gubitak vode kroz kožu, disanje i neprimetno znojenje, što iznosi dodatnih 700 do 800 mililitara dnevno. Zbir ovih vrednosti daje upravo preporučenih 1,2 do 1,3 litra.

Kada je potrebno povećati unos tečnosti?

Unos vode od 1,2 do 1,3 litra dnevno važi za odrasle, zdrave osobe koje nisu izložene fizičkom naporu, boravku na vrućini, visokim temperaturama ili infekcijama. Međutim, potreba za tečnošću značajno raste u slučajevima fizičkog napora, boravka na visokim temperaturama, groznice, dijareje, povraćanja, tokom trudnoće i dojenja.

Francuska organizacija Assurance Maladie preporučuje odraslima unos od 1 do 1,5 litara tečnosti dnevno, što je u skladu sa španskim smernicama. Ostatak dnevnog unosa vode dobija se iz hrane, posebno iz voća, povrća, supa i jogurta. Osobe sa hroničnom bubrežnom insuficijencijom, problemima sa srcem ili sklonošću oticanju moraju se konsultovati sa lekarom pre povećanja unosa tečnosti.

Bubrezi ne vole ni manjak ni višak vode

Premalo tečnosti može dovesti do toga da bubrezi rade “na suvo” i da urin postane koncentrovan, što može biti opasno za njihovo funkcionisanje. S druge strane, forsirano pijenje veće količine vode od one koju organizam realno zahteva nije korisno. Dr Borha Kiroga upozorava da preteran unos vode može izazvati hiponatremiju, stanje koje se manifestuje mučninom, glavoboljama i grčevima.

„Bubrezi mogu i da zgusnu i da razrede urin. Kada pijemo mnogo, urin postaje proziran, ali to ne znači da bubrezi rade bolje“, naglašava Kiroga. Zato je važno prilagoditi unos vode individualnim potrebama i pratiti signale tela.

Kako znati da li pijete dovoljno?

Jednostavno pravilo za procenu dovoljnog unosa tečnosti jeste boja urina. Urin treba da bude svetao, ali ne potpuno proziran. Takođe, izostanak glavobolja povezanih sa dehidracijom i umeren osećaj žeđi tokom dana ukazuju na pravilan vodeni bilans. Ako postoji nedoumica oko optimalne količine tečnosti, preporučuje se savetovanje sa lekarom.

Na kraju, svako treba da sluša vlastito telo i prilagodi unos vode prema sopstvenim potrebama, uzimajući u obzir sve relevantne faktore i eventualne zdravstvene probleme.

Lovac iz Kaludre ispričao kako je ostao na desetak metara od mečke sa mladuncima, a potom naišao na još jednog medveda.

Lovac sa 51 godinom iskustva, Đoko Medojević iz sela Kaludra kod Mojkovca, doživeo je susret sa medvedima koji ga je, kako kaže, naterao da se zapita koliko su ljudi u planinskim selima danas zaista bezbedni. Prema njegovim rečima, susret sa medvedima u Kaludri dogodio se prvog oktobra, na dan otvaranja lovne sezone, kada je odlučio da ostane u selu umesto da ode na planinu Sinjajevinu.

Oko šest sati ujutru, dok je puštao pse u predelu Tvrdi potok, šuma je bila mirna i ništa nije ukazivalo na predstojeću opasnost. Psi su pretraživali teren, ali je jedan od njih iznenada pobegao pravo do Medojevića. Okrenuo se i na desetak metara ugledao mečku sa tri mečeta. “Kada čovek ode u lov, čula mu se izoštre i čuje svaki šum. Okrenuo sam se i ugledao na svega desetak metara od mene mečku sa tri mečeta. Bili su veličine jazavca, verovatno stara tek oko dva meseca”, opisao je Medojević.

Kako je izgledao susret sa medvedima u Kaludri

Psi su nastavili da laju, dok se mečka polako udaljavala sa mladuncima prema šumi. Pre nego što su nestali među drvećem, mečka je bacila kamen u pravcu Medojevića i njegovih pasa. Kada ih je izgubio iz vida, pomislio je da je opasnost prošla i krenuo je da se vrati kući. Međutim, u tom trenutku, iza leđa je začuo snažnu riku drugog medveda. Okrenuo se i video odraslog medveda kako se propinje na zadnje noge i otvara čeljusti.

“Tu sam pomislio da mi je došao kraj. Uhvatila me jeza. Medved se oglasio jedno deset puta, ali me nije dirao. Nisam se više usudio da nastavim lov. Vratio sam se kući oko osam časova ujutru, prvi put tako rano. Strah koji sam tada doživeo ne bih voleo nikada više da osetim, niti bih voleo da ijedan čovek to doživi”, rekao je Medojević.

Potrebne mere za zaštitu ljudi i medveda

Iako je doživeo strah zbog susreta sa medvedima u Kaludri, Medojević ne traži da se medvedi uklanjaju. Naprotiv, smatra da je neophodno pronaći načine da se zaštite i ljudi i životinje koje žive u blizini sela. On predlaže formiranje odgovarajućih rezervata za medvede, kao i njihovo čipovanje, što bi omogućilo praćenje kretanja životinja i pravovremenu reakciju ako se približe domaćinstvima.

“Treba napraviti rezervate i čipovati ih, da ljudi znaju kuda se kreću i koliko ih ima”, istakao je Medojević. Prema njegovom mišljenju, takve mere bi doprinele sigurnosti i stanovnika i medveda. Osim toga, on ističe da u Kaludri danas živi samo nekoliko staračkih domaćinstava, zbog čega je važno dodatno voditi računa o bezbednosti ljudi i zaštiti prirodnog okruženja.

Ovaj događaj ponovo otvara pitanje kako omogućiti miran suživot ljudi i divljih životinja u planinskim područjima, posebno kada su susreti sa medvedima u Kaludri i sličnim selima sve češći.