Građani večeras obeležavaju praznik uz stroga pravila i tradicionalne molitve za blagostanje

Građani Srbije večeras, uoči Spasovdana, obeležavaju ovaj praznik kroz niz narodnih običaja i verovanja, prema zvanično saopštenim podacima. Spasovdan se slavi četrdeset dana posle Vaskrsa i simbolizuje Hristovo vaznesenje na nebo, a veče pred praznik smatra se posebno značajnim u srpskoj tradiciji.

Prema običajima, dom i dvorište se temeljno čiste, dok žene pripremaju prazničnu trpezu i kolače. Domaćin u večernjim satima pali sveću ispred ikone i upućuje molitve za zdravlje porodice i napredak domaćinstva. Posebna pažnja posvećuje se molitvama za zaštitu od bolesti i nepogoda, što je deo dugotrajnog narodnog verovanja.

Takođe, uoči Spasovdana važi pravilo da se iz kuće ne iznosi ništa – ni hleb, ni so, ni voda – kako bi se, prema verovanju, sačuvao blagoslov doma. Sve što bi trebalo podeliti ili pokloniti završava se ranije tokom dana. U večernjim satima zabranjeni su svađa i psovke, što naglašava važnost sloge i poštovanja u porodici.

Nadležne crkvene institucije ističu značaj očuvanja ovih običaja, navodeći da oni predstavljaju vezu sa tradicijom i doprinos zajedništvu. “Običaji uoči Spasovdana podsećaju nas na vrednosti porodične sloge i poštovanja predaka”, navedeno je u zvaničnoj izjavi.

Spasovdan se obeležava širom Srbije, a pripreme za praznik uključuju i molitve za rodnu godinu i zaštitu useva. Prema narodnom verovanju, praznik donosi blagostanje i Božji blagoslov porodici koja poštuje tradiciju i običaje.

Granične službe pojačale kontrole dok broj putnika raste, proverava se rok važenja dokumenata

Stotine građana Srbije svake letnje sezone bivaju vraćene sa granice zbog nevažećih pasoša, iako im dokumenti naizgled još nisu istekli, prenose izvori iz sektora za granične kontrole. Najčešća greška putnika je pretpostavka da je dovoljno da pasoš važi do kraja putovanja, dok većina evropskih i drugih država zahteva da pasoš ima određeni broj meseci važenja nakon planiranog povratka.

Za zemlje Šengen zone, uključujući Grčku, Španiju, Italiju, Nemačku, Hrvatsku i Mađarsku, važi pravilo da pasoš mora biti važeći najmanje tri meseca od datuma povratka u Srbiju. U praksi, putnici sa pasošem koji ističe ubrzo nakon letovanja rizikuju da budu odbijeni na granici. Na primer, povratak iz Grčke 1. avgusta zahteva da pasoš važi barem do 1. novembra iste godine.

Pravila za Tursku, Egipat i Tunis su još stroža. Za Tursku je obavezno da pasoš važi najmanje 150 dana (oko pet meseci) od dana ulaska, dok za Egipat i Tunis pasoš mora imati važenje od najmanje šest meseci od povratka. Avio-kompanije često vrše dodatnu kontrolu na aerodromima u Srbiji i ne dozvoljavaju ukrcavanje putnicima koji nemaju odgovarajuće dokumente.

Građani Srbije mogu u Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Severnu Makedoniju i Albaniju putovati sa važećom biometrijskom ličnom kartom. U slučaju korišćenja pasoša, preporučuje se da dokument važi tokom celog boravka, a savetuje se i rezerva od tri meseca, naročito ako je planiran tranzit.

Najčešći propusti srpskih putnika uključuju neproverene dečje pasoše, koji važe kraće nego za odrasle, nedostatak slobodnih stranica u pasošu, kao i izostanak saglasnosti roditelja za maloletnike koji putuju bez oba roditelja. Granične službe redovno proveravaju ove podatke, a nepravilnosti mogu dovesti do zabrane putovanja.

“Podsećamo građane da pre puta obavezno provere rok važenja pasoša i broj slobodnih stranica, kao i da pribave potrebne saglasnosti za maloletnike”, navedeno je u zvaničnoj izjavi službe za graničnu kontrolu.

Etnolozi objašnjavaju značaj običaja sororat, kojim se udovac ženi sestrom preminule supruge radi očuvanja porodičnih veza

U tradicionalnoj srpskoj kulturi zabeležen je običaj poznat kao sororat, prema kojem udovac, nakon smrti supruge, sklapa brak sa njenom sestrom. Ovaj običaj, čije ime potiče od latinske reči ‘soror’ (sestra), bio je prisutan u brojnim zajednicama na Balkanu, ali i širom sveta, navode etnološki izvori.

Prema tumačenju stručnjaka, porodice su u prošlosti brak smatrale ekonomskim i političkim savezom, a smrt supruge predstavljala je rizik za opstanak tih veza. Običaj je nalagao da udovac, kako bi se očuvala saradnja i prijateljstvo između dve porodice, ženi sestrom preminule, čime bi se nastavila briga o deci i ispunio dogovor koji je ranije postignut.

Verovalo se da će sestra najbolje zameniti majku deci i nastaviti da čuva porodične vrednosti. U slučajevima kada je mladoženjina porodica platila miraz za ženu, smrt supruge značila bi i ekonomski gubitak, pa je davanjem druge sestre porodica ispunjavala svoj deo ugovora.

Ovaj običaj kroz vreme je izgubio značaj, ali je ostao zabeležen u brojnim etnografskim istraživanjima kao deo kulturnog nasleđa. Stručnjaci ističu da sororat danas više nije rasprostranjen, ali se o njemu i dalje govori kao o specifičnom elementu tradicionalnih odnosa među porodicama na Balkanu.