Pad snage stiska može signalizirati promene vezane za starenje, ali i ozbiljne zdravstvene probleme – evo šta treba znati

Žene koje su prešle pedesetu često primećuju da svakodnevni zadaci, poput otvaranja tegli ili nošenja kesa, postaju sve zahtevniji. Slabljenje snage stiska šake prirodni je deo procesa starenja, ali ponekad može predstavljati i prvi znak ozbiljnijih zdravstvenih problema. Jak stisak se povezuje sa boljim zdravljem srca, mentalnim sposobnostima i kvalitetom života.

Prvi simptomi opadanja snage hvata najčešće se uočavaju kroz otežano obavljanje rutinskih aktivnosti: otvaranje flaša, ceđenje sunđera ili držanje predmeta duže vreme. “Kada počnete da uviđate da su vam svakodnevni zadaci teži nego ranije, to je signal da vaša snaga stiska opada”, naglašava profesor vežbanja Aleksandar Rotštajn.

Fizioterapeut dr Robyn Culbertson objašnjava da je smanjenje snage šake najčešće posledica gubitka mišićne mase, što je uobičajeno nakon četrdesete godine. Kod žena se to može pojaviti ranije, jer prirodno imaju manje mišićne mase nego muškarci. Stanja poput artritisa, koja izazivaju bol i ukočenost u zglobovima, još više mogu oslabiti stisak.

Posebno je važno obratiti pažnju ako se uz slab stisak pojave trnci ili peckanje u prstima i rukama. “Ako uz slabost osećate utrnulost ili peckanje, to može biti znak da postoji problem sa nervima ili povreda, a ne samo posledica starenja”, kaže dr Culbertson. U takvim slučajevima potrebno je što pre posetiti lekara, naročito ako je prethodno došlo do povrede glave ili vrata.

Žene koje su se povukle iz fizički zahtevnih aktivnosti ili su manje aktivne, često brže gube snagu šake. Stručnjaci savetuju redovno vežbanje otpora, uključujući podizanje tegova ili upotrebu elastičnih traka, dva do tri puta nedeljno. “Najbolji način da održite snagu hvata jeste redovan trening otpora”, ističe Rotštajn. Vežbe sa sopstvenom težinom ili držanjem težine pomažu jačanju mišića šake i ruku.

Ako primetite promene u snazi stiska, posebno u kombinaciji sa bolom, ukočenošću ili utrnulošću, obavezno se obratite lekaru. Pravovremeno prepoznavanje problema i fizička aktivnost mogu značajno doprineti očuvanju samostalnosti i kvaliteta života u zrelijim godinama.

Za preciznu dijagnozu i konkretne savete, konsultujte se sa svojim lekarom.

Redovno pritiskanje dugmeta za odlaganje alarma može ukazivati na poremećaj kvaliteta sna i uticati na vaše zdravlje.

Mnoge žene, bez obzira na uzrast, suočavaju se sa navikom odlaganja alarma svako jutro, čak i kada spavaju preporučenih sedam do osam sati. Stručnjaci za poremećaje spavanja ističu da ova pojava može biti znak da san nije dovoljno kvalitetan, što može imati posledice po zdravlje.

Kada se alarm oglasi, a vi više puta posežete za dugmetom za odlaganje, to je često pokazatelj da telo nije dovoljno odmorno. Dr Rina Mehra, specijalista za poremećaje sna, objašnjava da način na koji se budimo može ukazati na to da li zapravo odmaramo tokom noći. Kako kaže: “Ako redovno osećate potrebu da produžite spavanje, čak i kada ste spavali dovoljno, savetujem da se obratite lekaru kako bi se proverilo postojanje poremećaja sna”.

San se sastoji iz više faza: ne-REM i REM. Najdublji deo ne-REM sna, faza 3, omogućava nam da se probudimo odmorni. REM faza, tokom koje najviše sanjamo, javlja se oko 90 minuta nakon što zaspimo i veoma je važno da prođe bez prekida. Kada često odlažemo alarm, postoji rizik da ćemo prekinuti REM fazu, što može dovesti do stresa u organizmu – ubrzanog pulsa, povišenog pritiska i umora tokom dana.

Hroničan nedostatak kvalitetnog sna može povećati rizik od brojnih zdravstvenih problema, uključujući gojaznost, bolesti srca, visok krvni pritisak, slab imunitet i dijabetes. Ovi problemi posebno pogađaju žene u savremenom tempu života, zbog čega je važno obratiti pažnju na signale koje nam telo šalje.

Dr Mehra naglašava: “Za većinu odraslih osoba, sedam do osam sati sna tokom noći je dovoljno, ali ukoliko i posle toga postoji potreba da odložite alarm, to može biti znak da san nije dovoljno kvalitetan. U tom slučaju preporučujem da potražite savet lekara kako bi se isključili poremećaji sna”.

Neki od praktičnih saveta za bolji san su odlazak na spavanje i buđenje u isto vreme svakog dana, izbegavanje telefona i računara pred odlazak na počinak, kao i stvaranje mirnog okruženja u spavaćoj sobi. Ako i pored ovih promena i dalje osećate umor i potrebu za odlaganjem alarma, najbolje je da se obratite stručnjaku kako biste dobili tačnu dijagnozu i savet.

Stela Prgomelja ostaje zapamćena kao liderka koja je unapredila položaj osoba sa dijabetesom u Srbiji

Stela Prgomelja, istaknuta aktivistkinja i liderka u oblasti dijabetesa, preminula je 7. maja u 56. godini života. Njena posvećenost i rad kao predsednice Društva za borbu protiv šećerne bolesti Beograda, kao i doživotne potpredsednice Dijabetološkog saveza Srbije, obeležili su decenije podrške ženama, deci i porodicama koje se suočavaju sa ovom bolešću u Srbiji i regionu.

Tokom 1990-ih godina, Stela je bila prepoznata po tome što je proučavala najnoviju medicinsku literaturu na engleskom jeziku i prevodila je na svom blogu, čineći aktuelne informacije dostupnim svima. Bila je prva koja je otvoreno govorila o značaju kontinuirane edukacije o dijabetesu i neophodnosti da oboleli nauče kako da samostalno upravljaju bolešću. Njena publikacija „Moj džepni pankreas“, izdata 2006. godine, postala je dragocen praktični vodič za sve korisnike insulinske pumpe. Stela je imala ključnu ulogu u popularizaciji „brojanja ugljenih hidrata“ i tzv. „slatke matematike“, što je mnogima omogućilo bolju kontrolu dijabetesa.

Posebno je isticala izazove sa kojima se žene i deca sa dijabetesom svakodnevno suočavaju – od potrebe za neprekidnom dostupnošću glukoze i aparata za merenje šećera, do diskriminacije u školama i na radnom mestu. Često je ponavljala: „Žene sa dijabetesom tipa 1 mogu da rode potpuno zdravu decu i nema mesta strahu”, naglašavajući da je najvažnija dobra informisanost i redovno praćenje zdravstvenog stanja. Takođe je objašnjavala da dijabetes nije zarazna bolest niti posledica isključivo loše ishrane.

Stela je često upozoravala na tihu diskriminaciju i stigmu, naročito među mladima i ženama, zbog čega su mnogi krili svoju dijagnozu. Isticala je: „Ovakvo ponašanje može biti opasno, jer u kritičnom trenutku okolina možda neće znati kako da pomogne”. Poseban značaj davala je edukaciji nastavnika i profesora o životu sa dijabetesom, kako bi devojčicama i mladim ženama školsko okruženje bilo podrška, a ne dodatni izvor stresa.

Stručnjaci podsećaju da su informisanost, podrška zajednice i redovne kontrole najvažniji za kvalitetan život sa dijabetesom. Za sve nedoumice i pitanja, savetuje se obraćanje izabranom lekaru ili endokrinologu.