Javna rasprava traje do 25. maja, primedbe i predlozi se dostavljaju na zvanične adrese Ministarstva finansija

Ministarstvo finansija Republike Srbije saopštilo je da javna rasprava o Nacrtu zakona o otvorenim investicionim fondovima sa javnom ponudom traje do 25. maja. Svi zainteresovani svoje primedbe, predloge i sugestije mogu dostaviti na zvanične mejl adrese aleksandra.dragovicdelic@mfin.gov.rs, maja.zekic@sec.gov.rs, ana.brkic@mfin.gov.rs i dragana.pavlicic@mfin.gov.rs ili pisanim putem na adresu Ministarstva finansija, Kneza Miloša 20, 11000 Beograd.

U izradi Nacrta zakona učestvovali su predstavnici Ministarstva finansija i Komisije za hartije od vrednosti, a dokument reguliše organizovanje i upravljanje otvorenim investicionim fondovima sa javnom ponudom. Nacrt precizira osnivanje, delatnost i poslovanje društava za upravljanje otvorenim investicionim fondovima, kao i poslove i dužnosti depozitara.

Pored toga, predlog zakona uređuje nadležnosti Komisije za hartije od vrednosti i nadzor nad radom i poslovanjem otvorenih investicionih fondova sa javnom ponudom, društava za upravljanje i depozitara. Obuhvaćena su i druga pitanja značajna za oblast otvorenih investicionih fondova sa javnom ponudom.

Javna rasprava o nacrtu ovog zakona zvanično je započela 1. maja, a Ministarstvo finansija poziva sve zainteresovane strane da učestvuju i doprinesu unapređenju propisa u sektoru investicionih fondova.

Akcionari italijanske banke odobrili povećanje kapitala, Unikredit već kontroliše 29,99 odsto akcija Komercbanke

Italijanska banka Unikredit intenzivira napore za preuzimanje nemačke Komercbanke, nakon što su akcionari iz Milana odobrili povećanje kapitala do 6,7 milijardi evra, čime je otvoren put za zvaničnu ponudu, saopštio je izvršni direktor Andrea Orćel. Očekuje se da bi Unikredit mogao već tokom maja uputiti formalnu ponudu za otkup svih akcija Komercbanke.

Prema poslednjim podacima, Unikredit je još sredinom marta predložio razmenu akcija vrednu 30,8 evra po akciji Komercbanke, što je u tom trenutku predstavljalo premiju od četiri odsto. Međutim, tržišna cena akcija Komercbanke je porasla na oko 35 evra, pa se ne isključuje mogućnost da ponuda bude poboljšana.

Cilj Unikredita je da poveća svoj udeo iznad 30 odsto, ali bez pokretanja obavezne, skuplje ponude za preuzimanje. Trenutno banka direktno i putem finansijskih instrumenata kontroliše oko 29,99 odsto akcija Komercbanke.

Menadžment Komercbanke, na čelu sa izvršnom direktorkom Betinom Orlop, snažno se protivi preuzimanju i nastoji da ubedi akcionare da je samostalna strategija održiva. Pitanje preuzimanja izazvalo je zabrinutost i u Nemačkoj, gde država još drži oko 12 odsto udela u Komercbanci, preostalog nakon spasavanja tokom finansijske krize 2008.

Unikredit vidi akviziciju kao šansu za jačanje pozicije u segmentu privatnih i srednjih preduzeća, kao i deo šire strategije konsolidacije evropskog bankarskog sektora, koji je i dalje fragmentisan u odnosu na američke banke. Prema planovima Andree Orćela, preuzimanjem Komercbanke u Nemačkoj bi moglo biti ukinuto do 7.000 radnih mesta, uz restrukturiranje međunarodnog poslovanja Komercbanke koje Unikredit ocenjuje kao neefikasno.

“Umro je drug Tito!”, rečenica je koju je 4. maja 1980, pre tačno 46 godina, drhtavim glasom saopštio Miodrag Zdravković, spiker Televizije Beograd, a koja je celu bivšu SFRJ ostavila u šoku! Hiljade građana Jugoslavije u suzama je ispratilo predsednika Tita na večni počinak, a u dugačkoj koloni jedan do drugog koračali su najviši zvaničnici tog vremena.

Danas, sahranu Josipa Broza Tita mnogi nazivaju najvećom sahranom u istoriji čovečansta jer, kao nikada do tada u vreme hladnoratovskih odnosa, rame uz rame, u pogrebnoj povorci šetali su i zapadni političari i komunističke vođe i kraljevi i predsednici. Kraj jedne ere Njegova smrt označila je kraj jedne ere. Narednih desetak godina svakog 4. maja u 15:05 su se širom SFR Jugoslavije uključivale sirene i svako bi bio obavezan da minutom ćutanja na mestu gde se zatekao oda poštu. Doktor Milomir Stanković bio je lični lekar Josipa Broza Tita dok se lečio u bolnici u Ljubljani. On je bio kraj Tita u poslednjim danima života nekadašnjeg prvog čoveka SFRJ. – Sve je bilo u tajnosti oko njegovog lečenja. Došla je moja supruga da me obiđe na Brdu kod Kranja nisam smeo da joj kažem da će sutra biti amputirana Titu noga. Nikad niste znali ko možda sluša – ispričao je svojevremeno dr Stanković. On je u emisiji kod Mire Adanje Polak otkrio da su im u samom kliničkom centru govorili da ne žure pojedinim hodnicima jer su novinari gledali kroz prozor. – Upozoreni smo da ako budemo žurili novinari će znati da je nešto hitno. Maksimalna tajnost. Mi smo inekcije nosali u nekim torbicama da se ne bi videlo. Niko od njegove pratnje nije znao šta mi to njemu dajemo.

Sve je bila tajna.

Opisao je i njegov prvi susret sa Titom.

– To je bilo ujutru 15. maja na Brionima u njegovoj rezidenciji. On izlazi iz kupatila, istuširan obrijan i čeka da mu se da inekcija. Gledao je moj svaki potez. Posle je uvek imao poverenje u mene. U to vreme sam bio lekar na VMA. Kad sam došao kod njega prvi put on me je pozdravio kao da me je video juče: – Dobar dan doktore, kako ste. – Dobro sam druže predsedniče, kako ste vi? – Mene doktore steže ova vražija reuma. Znate ja lečim reumu. – Druže predsedniče, mi kad vas vidimo na televiziji kako koračate svi kažu da ste vi zdrav čovek. – E, doktore… Ja stegnem dobro zube dok koračam pred kamerama.

Dr Stanković ispričao je da je jednom dok je Tito imao fizikalnu terapiju on primetio njegovo levo stopalo koje nije izgledalo dobro. Nesvakidašnja modrica na levom stopalu – Bilo je bledo i imalo je neku nesvakidašnju modricu. Kao da je neko mastilo prosuto na nju, potpuno ograničeno… Nije bilo razliveno. Pošto je on tad dremao malo dok su ga masirali, ja sam mislio da on to ne zapaža. Opipao sam puls, ali nije ga bilo. Izašao sam i sačekao da oni završe sa njim tu fizikalnu terapiju. Posle nekog vremena on izlazi i prolazi pored mene. A maserka njegova mi kaže: “Pa on je video da ste vi nešto radili. Čim ste vi izašli on nas je pitao šta ste vi to videli. Morate mu nešto reći”… Ja sam mu prišao i rekao: – Druže predsedniče, imate na stopalu jednu promenu koja mora brzo da se pogleda. – Doktore, Nova je godina, nemam vremena za konzilijume. Kako otkriva dr Stanković radilo se o okluzivnoj angiopatiji. – Nije to bila dijabetična koju je on imao na potkolenici.

Ta okluzivna angiopatija je značila da je njemu zapušen krvni sud koji mu hrani nogu. To je bilo na butnoj arteriji i njemu je bila ugrožena noga. Ja sam bio odgovoran i morao sam da nešto uradim. Pokušao sam da ga nagovorim ponovo da pristane na konzilijum ali sada uz pomoć njegovog ađutanta. – Ja sam rekao da se sa time sačeka: “Proći će to”, rekao mi je Tito. Tito prema njegovim rečima uopšte nije mogao da prihvati tu celu situaciju. Strašan bol u nozi – Malo je bilo u njemu straha. Videlo mu se na licu. Ja jedini sumnjam da to može glave da mu dođe… Ali i mene je moglo da košta glave jer nisam prijavio na vreme ili što nisam bio uporan da ga nagovorim. Jedan lekar to posle par dana nije primetio pa su skoro optužili da ja dižem nepotrebnu paniku. Ali Tito je ubrzo potom doživeo strašan bol u nozi kao nikad do tada… I ja sam to iskoristio da objasnim njegovom ađutantu da je to veoma ozbiljno. Poveli smo još lekara.

Tito opet nije želeo da sluša upozorenja i stalno je govorio da nema vremena i da će to proći. – E onda je njegov ađutatnt rekao da mu konzilijum neće oduzeti mnogo vremena. I tada Tito pristaje da ga konzilijum pregleda narednog dana. “Došla su i dva vrsna stručnjaka iz inostranstva. Jedan je došao iz SAD – to je bio dr Majkl Debejki dok je iz Rusije došao dr Marat Knjazev. Debejki je pregledao nogu i cirkulaciju, dok ga je Knjazev pregledao celog. Na kraju su rekli da je Tito u dobrom stanju ali da je noga ugrožena. Debejki je rekao da pošto Tito ne pristaje ni na šta drugo sem na lekove da pokušaju sa jednim bajpasom koji je on ostavio našim lekarima. Ali je i rekao da upozore Tita da ako sve to ne uspe da će morati da mu seku nogu. S druge strane Knjazev je rekao da je terapija dobra i da je treba nastaviti uz kontrolu noge”, ispričao je dr Stanković. “Nije hteo da ostane bez noge” Tito je, kako je ispričao, prihvatao sve ali nije hteo da ostane bez noge.

– Rekao nam je: “Ako moja noga ode, ja ću sam sebi presuditi.” Kad je trebalo da ode u bolnicu mi smo mu sklonili pištolj koji je tajno čuvao u jednoj torbici. Niko nije smeo da mu kaže da noga mora da se amputira, nego su produžavali terapiju u nedogled koja ne pomaže. I sve tako je bilo dok se noga nije osušila, kad se osušila ona je otrovala organizam… Josip Broz je posle amputacije, kako ističe dr Stanković, bio zadovoljan jer je operacija uspela. – Govorio je da će sa jednom protezom i jednim štapićem ići ponovo na skup Nesvrstanih. Lekari su odahnuli, on odahnuo… operacija uspela. Ali to što se odugovlačilo sa amputacijom počelo je da uzima svoj danak.

– Bilo je nekoliko puta da je došlo skoro do kraja ali su onda rađene infuzije, transfuzije, intubacije, veštački bubreg… I on se jedno vreme i budio iz te kome. Dr Stanković otkriva šta je, kako kaže, Tita “odnelo na onaj svet”. Velika greška – Velika greška je bila što mu se izlazilo u susret da se leči lekovima a ne hiruški.

Njega je na onaj svet odnela jedna sklerotična pločica u butnoj arteriji koja je 50 odsto zatvarala arteriju u kojoj je došlo krvarenje… Ta arterija je mogla lako da se otpuši… Ja bih to mogao da uradim ali ja nisam imao kopetencije a ni to Tito ne bi dozvolio – rekao je dr Stanković i otkrio poslednje Titove reči: – Kad je video da je sve propalo njegove poslednje reči su bile: “Šta sve ovo treba da znači?!” E sad da li se to odnosilo na neke odluke koje je donosio ili na lekare koji su mu obećavali da će terapija uspeti, to ne znam… Sredinom februara 1980. on već nije mogao da govori i do kraja života je bio u veštačkoj komi. Ravna linija se pojavila 4. maja u 15.05 – ispričao je dr Miomir Stanković.