Dok hodamo ulicom, pored nas može proći desetine automobila, a ipak će nam pažnju najčešće privući onaj koji je neobičan, veoma skup, starinski ili potpuno drugačiji od ostalih.

To nije slučajno – naš mozak je posebno osetljiv na ono što odstupa od očekivanog.

Kada se oko nas stalno ponavljaju isti ili slični prizori, mozak ne mora da obrađuje svaki detalj. Automobili, zgrade, prolaznici i saobraćaj postaju deo „pozadine“. Međutim, čim se pojavi nešto što se razlikuje od uobičajenog, pažnja se automatski usmerava ka tome.

Neobičan automobil može privući pažnju zbog boje, oblika, veličine, zvuka ili jednostavno zato što ga ne viđamo često. Mozak takvu pojavu registruje kao novu informaciju i daje joj veći značaj.

Zanimljivo je da ista stvar ne mora privući pažnju svakoga. Nekome će pogled odmah otići ka sportskom automobilu, drugome ka starom modelu, dok će neko treći primetiti potpuno drugačiji detalj. Naša interesovanja utiču na to šta ćemo izdvojiti iz okruženja.

Zato često ne primećujemo ono što je najbrojnije, već ono što je najdrugačije.

Deset običnih automobila za naš mozak mogu postati samo deo ulice, dok jedan neobičan može biti dovoljan da okrenemo glavu i zapamtimo ga.

Savremeni automobili sve manje prate samo ono što se dešava na putu, a sve više pokušavaju da „razumeju“ i vozača. Neki sistemi mogu da prepoznaju znakove umora ili gubitka pažnje i upozore vozača pre nego što napravi ozbiljnu grešku.

Za procenu stanja vozača koriste se različiti podaci. Sistem može analizirati pokrete volana, način održavanja pravca, učestalost korekcija tokom vožnje, ali i dužinu i obrazac putovanja. Kod naprednijih sistema koriste se i kamere koje mogu pratiti pogled i položaj glave.

Ako automobil proceni da vozač postaje manje koncentrisan, može se pojaviti upozorenje na instrument tabli, zvučni signal ili preporuka da se napravi pauza. Cilj nije da automobil donosi odluke umesto vozača, već da prepozna trenutak kada njegove sposobnosti počinju da opadaju.

Posebno je zanimljivo što se tehnologija sve više oslanja na kombinaciju različitih podataka. Jedan pokret sam po sebi možda ništa ne znači, ali više promena zajedno može ukazivati na umor ili smanjenu pažnju.

Ipak, nijedan sistem ne može nepogrešivo da zna koliko je vozač umoran. Tehnologija može biti dodatna pomoć, ali ne može zameniti odgovornost osobe koja sedi za volanom.

U budućnosti bi automobili mogli sve preciznije da prepoznaju kada vozaču treba pauza – pre nego što umor postane ozbiljan bezbednosni problem.

Neke stare fotografije deluju potpuno obično – ljudi poziraju, osmehuju se, stoje ispred kuće ili na ulici. Ipak, kada ih pogledamo, nešto nam jednostavno „ne štima“. Ne možemo odmah da objasnimo šta, ali fotografija u nama izaziva nelagodu.

Za taj osećaj postoji nekoliko mogućih psiholoških objašnjenja.

Naš mozak je veoma osetljiv na sitna odstupanja od očekivanog. Kada posmatramo lice, položaj tela ili izraz osobe, nesvesno tražimo obrasce koje dobro poznajemo. Ako nešto deluje neuobičajeno, mozak registruje da postoji „greška“, čak i kada ne možemo da kažemo šta je tačno uočio.

Kod starih fotografija dodatni problem predstavlja činjenica da ih gledamo iz drugačijeg vremenskog konteksta. Odeća, frizure, predmeti, način poziranja i kvalitet fotografije mogu nam biti toliko strani da stvaraju osećaj udaljenosti i nelagode.

Tu je i efekat jezivosti – pojava kada nešto izgleda skoro normalno, ali ipak dovoljno drugačije da nam bude neprijatno. Upravo zato fotografija na kojoj su svi ljudi savršeno mirni, gledaju pravo u kameru i imaju neobične izraze lica može da ostavi mnogo snažniji utisak nego savremena fotografija.

Zanimljivo je da naš mozak često donosi procenu pre nego što postanemo svesni razloga. Zato možemo imati osećaj da je fotografija „pogrešna“, a tek kasnije primetiti detalj koji je taj utisak izazvao.

Dakle, nije neophodno da na staroj fotografiji postoji nešto misteriozno. Ponekad je dovoljno da mozak prepozna nešto što se ne uklapa u ono što očekujemo – i osećaj nelagode već je tu.