Neke stare fotografije deluju potpuno obično – ljudi poziraju, osmehuju se, stoje ispred kuće ili na ulici. Ipak, kada ih pogledamo, nešto nam jednostavno „ne štima“. Ne možemo odmah da objasnimo šta, ali fotografija u nama izaziva nelagodu.

Za taj osećaj postoji nekoliko mogućih psiholoških objašnjenja.

Naš mozak je veoma osetljiv na sitna odstupanja od očekivanog. Kada posmatramo lice, položaj tela ili izraz osobe, nesvesno tražimo obrasce koje dobro poznajemo. Ako nešto deluje neuobičajeno, mozak registruje da postoji „greška“, čak i kada ne možemo da kažemo šta je tačno uočio.

Kod starih fotografija dodatni problem predstavlja činjenica da ih gledamo iz drugačijeg vremenskog konteksta. Odeća, frizure, predmeti, način poziranja i kvalitet fotografije mogu nam biti toliko strani da stvaraju osećaj udaljenosti i nelagode.

Tu je i efekat jezivosti – pojava kada nešto izgleda skoro normalno, ali ipak dovoljno drugačije da nam bude neprijatno. Upravo zato fotografija na kojoj su svi ljudi savršeno mirni, gledaju pravo u kameru i imaju neobične izraze lica može da ostavi mnogo snažniji utisak nego savremena fotografija.

Zanimljivo je da naš mozak često donosi procenu pre nego što postanemo svesni razloga. Zato možemo imati osećaj da je fotografija „pogrešna“, a tek kasnije primetiti detalj koji je taj utisak izazvao.

Dakle, nije neophodno da na staroj fotografiji postoji nešto misteriozno. Ponekad je dovoljno da mozak prepozna nešto što se ne uklapa u ono što očekujemo – i osećaj nelagode već je tu.

Dovoljno je da pogledate telefon i on za trenutak može da prepozna vaše lice i otključa ekran. Sve se događa toliko brzo da gotovo ne razmišljamo o tome šta se zapravo dešava u pozadini.

Telefon ne prepoznaje lice tako što jednostavno „gleda“ fotografiju kao čovek. Sistem analizira veliki broj karakteristika lica i pretvara ih u podatke koje može da uporedi sa ranije sačuvanim podacima.

Kamera najpre registruje lice i određuje gde se ono nalazi u kadru. Zatim sistem analizira njegove karakteristike – na primer, položaj očiju, nosa, usta i oblik pojedinih delova lica.

Kod naprednijih sistema za prepoznavanje lica proces ide još dalje. Telefoni mogu da koriste infracrveno svetlo i posebne senzore, koji omogućavaju da se lice analizira i u uslovima slabijeg osvetljenja.

Upravo zato neke tehnologije za prepoznavanje lica ne zavise samo od obične fotografije. Sistem može da proceni i dubinu pojedinih delova lica, što otežava pokušaj da se telefon prevari običnom fotografijom.

Nakon analize, uređaj pravi svojevrsni matematički opis lica. Taj opis se zatim poredi sa podacima koji su već sačuvani na telefonu.

Ako se podaci dovoljno podudaraju, uređaj zaključuje da je lice poznato i dozvoljava pristup.

Sve to događa se za veoma kratko vreme. Procesor istovremeno obrađuje podatke sa senzora, analizira lice i proverava rezultat, zbog čega korisnik često samo vidi kako se ekran otključava gotovo trenutno.

Zanimljivo je i to da kamera može da registruje informacije koje naše oko ne vidi, naročito kada se koriste infracrveni senzori. Upravo kombinacija kamera, senzora, softvera i procesorske snage omogućava telefonu da prepozna lice čak i kada se uslovi neznatno promene.

Dakle, kada se ekran otključa čim pogledate u telefon, iza tog naizgled jednostavnog trenutka stoji čitav niz proračuna koji se odvijaju gotovo neprimetno.

Da li ste se nekada zapitali kako telefon „zna“ da ste ga prislonili uz uho čim započnete razgovor? Ekran se tada automatski ugasi, a kada udaljite telefon od lica, ponovo se uključi.

Za to je zaslužan mali, gotovo neprimetan deo telefona – senzor blizine.

On se najčešće nalazi u gornjem delu uređaja, u blizini zvučnika i prednje kamere. Njegov zadatak je da prepozna kada se neki objekat, poput vašeg lica, nalazi veoma blizu ekrana.

Senzor emituje ili registruje infracrveno zračenje i na osnovu promene signala može da utvrdi da se ispred telefona nalazi prepreka. Kada telefon prinesete uhu, sistem dobija informaciju da je uređaj veoma blizu vašeg lica.

Tada se ekran isključuje.

Na prvi pogled deluje kao sitnica, ali ova funkcija ima nekoliko važnih uloga. Pre svega, sprečava da obrazom ili uhom slučajno pritisnete dugmad na ekranu tokom razgovora. Bez senzora, lako bi moglo da se dogodi da slučajno uključite neku funkciju, prekinete poziv ili pritisnete nešto drugo.

Gašenje ekrana takođe štedi bateriju, jer displej spada među komponente telefona koje troše značajnu količinu energije.

Kada odmaknete telefon od lica, senzor ponovo registruje promenu i ekran se automatski aktivira. Sve se događa za veoma kratko vreme, bez potrebe da korisnik bilo šta podešava.

Zanimljivo je da ova tehnologija nije rezervisana samo za moderne pametne telefone. Sličan princip koristi se već godinama u različitim elektronskim uređajima, samo što je u telefonima toliko dobro integrisan da većina korisnika ni ne razmišlja o njemu.

Dakle, kada sledeći put prinesete telefon uhu i ekran se ugasi, znajte da iza tog naizgled običnog poteza stoji mali senzor koji u deliću sekunde „shvata“ šta se događa.