Obilazak gradilišta Ekspo projekta u Surčinu deo je kontinuiranog praćenja napretka radova, uz razgovor sa radnicima na terenu

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i kineski ambasador Li Ming obišli su radove na Ekspo gradilištu u Surčinu. Tokom obilaska, sagledali su trenutni napredak projekta i razgovarali sa radnicima koji su angažovani na ovom važnom infrastrukturnom poduhvatu. Prema objavljenim informacijama, obilazak je deo redovnog praćenja dinamike izgradnje i unapređenja saradnje sa partnerima iz Kine.

Napredak radova na Ekspo projektu u Surčinu

Prilikom prethodne posete pre nešto više od mesec dana, predsednik Vučić je takođe obišao gradilište Ekspa u Surčinu. Tada je ukazao na to da se radovi odvijaju velikom brzinom i istakao da, uprkos izazovima, „vidi svetlo na kraju tunela“. Ovaj projekat ima poseban značaj za Srbiju, jer podrazumeva izgradnju Nacionalnog stadiona, kao i prateće infrastrukture, što dodatno osnažuje ekonomske i međunarodne odnose zemlje.

Uloga saradnje Srbije i Kine u realizaciji projekta

Obilazak Ekspo gradilišta u Surčinu, na kojem su prisustvovali predsednik Vučić i ambasador Li Ming, predstavlja još jedan korak u jačanju bilateralnih odnosa Srbije i Kine. Ova saradnja je od ključnog značaja za uspešnu realizaciju projekta, a redovno praćenje napretka omogućava efikasno rešavanje eventualnih izazova na terenu. Osim toga, razgovori sa radnicima doprinose boljem razumevanju stvarnih potreba i uslova na samom gradilištu.

Planovi i očekivanja od Ekspo projekta u Surčinu

Ekspo projekat u Surčinu, sa naglaskom na izgradnju Nacionalnog stadiona, ima za cilj da unapredi sportske, privredne i kulturne potencijale Srbije. Prema dosadašnjim izjavama, očekuje se da će završetak radova doneti nove prilike za razvoj lokalne zajednice i privlačenje međunarodnih događaja. Na taj način, značaj Ekspa za Srbiju prevazilazi granice same izgradnje, jer doprinosi jačanju međunarodnog ugleda i saradnje.

Kontinuirano praćenje i budući koraci

Kontinuitet u obilascima poput ovog, u kojem učestvuju najviši predstavnici države i diplomatskog kora, pokazuje posvećenost realizaciji Ekspo projekta u Surčinu. Tokom ovakvih poseta, važno je prepoznati napore svih uključenih strana i naglasiti značaj transparentnog informisanja javnosti o toku radova. Očekuje se da će ovakav pristup doprineti još bržoj i kvalitetnijoj realizaciji projekta.

Ko radi dok Beograd spava: Grad koji se nikada ne gasi

Dok većina Beograđana noću spušta roletne, neko tada tek počinje svoj radni dan. Pekari mese testo, vozači prelaze prazne ulice, čistači vraćaju sjaj poslovnim zgradama, a radnici u hotelima i ugostiteljstvu brinu da grad ujutru izgleda kao da se ništa nije dogodilo.

Beograd posle ponoći izgleda kao drugi grad.

Saobraćaj je ređi, ulice su tiše, izlozi uglavnom zamračeni, a prozori stanova jedan po jedan ostaju bez svetla.

Ipak, grad nikada zaista ne spava.

U nekoj pekari upravo počinje priprema hleba. U magacinu se istovaruje roba. Na ulicama prolaze vozila koja održavaju grad. U hotelu se završava jedna smena, a druga tek počinje. Dostavljač čeka sledeću porudžbinu. Vozač preuzima automobil putnika koji ne može sam da vozi.

Za većinu njih noć nije vreme odmora.

Noć je radno vreme.

Grad mora da se probudi spreman

Jedan od najboljih primera su pekare.

Dok kupac ujutru ulazi po svež hleb i pecivo, veliki deo posla već je završen.

U Zemunu, na primer, među aktuelnim oglasima za posao postoji i pozicija pekara upravo za noćnu smenu i jutarnju pripremu proizvoda. Posao obuhvata pripremu testa, pečenje, pakovanje i pripremu proizvoda za prodavnice i kupce.

Slične potrebe postoje i u drugim delovima grada.

Jedan aktuelni oglas za pekaru u Beogradu predviđa rad u tri smene, uz dodatno plaćen noćni rad.

Za kupca je to samo jutarnji miris svežeg peciva.

Za nekoga drugog, taj miris počinje nekoliko sati ranije.

Beograd posle ponoći nije prazan

Ako se noću prošetate gradom, brzo postaje jasno da je slika drugačija od one koju stvaramo iz svojih stanova.

Na ulicama su vozači.

Neko upravo završava posao. Neko tek počinje. Neko čeka poziv.

Postoje i poslovi koji su gotovo nezamislivi bez noćne smene.

Jedan aktuelni oglas u Beogradu, recimo, traži vozače za takozvani „safe driver“ posao isključivo tokom noći. Smene počinju u večernjim satima i traju osam sati, a posao podrazumeva vožnju klijenta njegovim automobilom i povratak službenim vozilom.

Dok jedni izlaze iz restorana ili klubova, drugi upravo tada počinju da rade.

Neko mora da očisti ono što grad ostavi za sobom

Noćni život grada ne završava se kada poslednji gost ode.

Tada počinje drugi deo posla.

Čišćenje prostora, hotela, apartmana, restorana, kancelarija i drugih objekata često se organizuje tako da ljudi koji dolaze ujutru ne moraju ni da primete da je neko radio tokom noći.

I to je možda najnevidljiviji deo noćnog rada.

Dobar posao čistača često je upravo onaj koji niko ne primeti.

U aktuelnim oglasima za Beograd mogu se pronaći poslovi čišćenja sa različitim smenama i satnicama, što pokazuje koliko je ova vrsta rada deo svakodnevnog funkcionisanja grada.

Stanovnik ujutru vidi čist hodnik.

Ne vidi osobu koja ga je nekoliko sati ranije očistila.

Najteže je naviknuti se na obrnut život

Rad noću nije samo promena radnog vremena.

On menja ceo ritam života.

Kada većina ljudi ide na posao, noćni radnik ide na spavanje.

Kada prijatelji organizuju ručak ili druženje, on možda tek završava smenu.

Vikend nije nužno slobodan. Praznik nije nužno neradan dan.

Čovek koji radi noću mora da organizuje život oko rasporeda koji je suprotan ritmu većine ljudi.

Zbog toga noćni rad često nije samo pitanje novca.

To je način života.

Novac jeste važan razlog

Naravno, postoji i finansijska strana.

Noćni rad se dodatno plaća kada su ispunjeni zakonski uslovi za uvećanje zarade.

Zakon o radu noćnim radom smatra rad između 22 i 6 časova. Za zaposlene koji rade noću postoje i posebne odredbe u vezi sa organizacijom rada i zaštitom zdravlja.

U pojedinim aktuelnim oglasima poslodavci eksplicitno navode dodatak za noćni rad. Jedan oglas za pekaru u Beogradu navodi uvećanje od 30 odsto za noćni rad, uz druga uvećanja za prekovremeni i praznični rad.

Za nekoga ko pokušava da poveća mesečni prihod, razlika može biti važna.

Ali dodatni novac ne menja činjenicu da se cena noćnog rada plaća i vremenom.

Kada se grad smiri, posao tek počinje

Postoji nešto posebno u poslu koji se obavlja kada ga većina ljudi ne vidi.

Radnik noćne smene nema publiku.

Nema jutarnje gužve kolega.

Nema osećaja da se ceo grad zajedno pokrenuo.

Umesto toga, tu su tišina, prazne ulice i fluorescentna svetla proizvodnih prostora, magacina, kuhinja i hodnika.

U takvom okruženju vreme prolazi drugačije.

Pola četiri ujutru je za većinu Beograđana samo još jedno doba noći.

Za pekara je to možda trenutak kada iz peći izlazi prva tura.

Za vozača trenutak kada stiže novi poziv.

Za radnika obezbeđenja još jedan sat do kraja smene.

Za nekoga ko čisti hotel – još nekoliko soba do kraja radnog dana.

Najveći paradoks: njihov rad vidimo tek kada ga nema

Možda je najveća vrednost ovih ljudi upravo u tome što njihov posao uzimamo zdravo za gotovo.

Svež hleb ujutru deluje normalno.

Čista ulica deluje normalno.

Otvoren objekat deluje normalno.

Mogućnost da se noću bezbedno vratimo kući deluje normalno.

Ali iza svega toga stoje ljudi.

Ljudi koji su u trenutku kada većina stanovnika grada spava – budni.

Grad koji nikada potpuno ne zaspi

Beograd se često opisuje kao grad koji živi 24 sata.

Ali ta rečenica ima smisla samo ako znamo ko omogućava tih 24 sata.

To nisu samo klubovi, restorani i noćni život.

To su pekari, vozači, radnici u hotelima, čistači, radnici obezbeđenja, zdravstveni radnici, dostavljači, tehničko osoblje i mnogi drugi čiji posao ne može da čeka jutro.

Oni su druga smena grada.

Nevidljiva većini, ali neophodna svima.

I dok Beograd noću izgleda kao da je usporio, na njegovim ulicama i iza zatvorenih vrata odvija se sasvim drugačiji život.

Jer grad ne spava. Samo menja ljude koji ga održavaju budnim.

Dok se centar Beograda širi u visinu, sve više ljudi traži prostor u širinu – kuću, dvorište, mir i nekoliko kvadrata više. Ali život na periferiji ima svoju cenu.

Beograd je odavno postao grad velikih razlika. Na nekoliko kilometara udaljenosti mogu se smenjivati luksuzne zgrade, porodične kuće, neasfaltirane ulice, novi kompleksi i stara naselja koja decenijama čekaju ozbiljniju infrastrukturu.

I upravo na tim rubovima grada poslednjih godina nastaje jedna drugačija slika Beograda.

Ljudi koji ne mogu ili ne žele da plate cenu života u centralnim gradskim zonama sve češće pogled okreću ka periferiji. Umesto manjeg stana u zgradi, biraju kuću. Umesto lifta i garaže, dvorište. Umesto deset minuta do posla, prihvataju duže putovanje.

Za neke je to prinuda. Za druge – sasvim svesna odluka.

Kvadrat manje, dvorište više

Jedan od glavnih razloga je jednostavan: prostor.

Za novac koji je dovoljan za relativno mali stan u centralnijem delu Beograda, na periferiji se često može pronaći kuća sa dvorištem ili veći stan, a u pojedinim rubnim zonama i mogućnost gradnje.

Za porodicu sa decom ta razlika može biti presudna.

Dečja soba, parking, terasa, dvorište, prostor za kućne ljubimce ili mogućnost da se jednog dana dogradi još jedna soba – stvari koje u centru često predstavljaju luksuz, na periferiji postaju realnija opcija.

Zato se odluka često ne svodi na pitanje „centar ili periferija“, već na pitanje šta porodica dobija za isti novac.

Beograd se završava tamo gde počinje svakodnevno putovanje

Problem nastaje kada se završi priča o kvadratima.

Kuća može biti veća i jeftinija, ali posao nije pomeren zajedno sa njom.

Škola nije uvek blizu. Vrtić može biti udaljen. Lekar, banka, pošta ili veći market zahtevaju vožnju. Ako u porodici nema dva automobila, svakodnevna organizacija može postati ozbiljan izazov.

A onda dolazi prevoz.

Za stanovnika centra, čekanje autobusa od 15 minuta može biti neprijatnost. Za nekoga ko svakog dana putuje sa periferije do drugog kraja grada, isti problem postaje deo životne rutine.

Jedan sat do posla u jednom smeru znači deset sati nedeljno provedenih u putovanju.

Na godišnjem nivou, to su dani i dani života provedeni u saobraćaju.

„Samo da imamo svoje dvorište“

Ipak, mnogi stanovnici rubnih naselja ne žale zbog odluke.

Razlog nije samo novac.

Za porodice sa decom, dvorište može značiti slobodu koju stan u zgradi teško može da ponudi. Za starije ljude, kuća predstavlja mogućnost da ostanu u svom prostoru. Za mlađe parove, periferija može biti prvi korak ka sopstvenom domu.

A tu je i ono što se u oglasima za nekretnine teško meri – mir.

Manje buke. Manje saobraćaja. Više zelenila. Komšije koje se poznaju. Deca koja mogu da izađu ispred kuće.

U nekim naseljima osećaj više podseća na manji grad nego na prestonicu.

I upravo zbog toga se može govoriti o svojevrsnoj „maloj Srbiji u velikom Beogradu“.

Periferija čuva stare navike

Dok se centralni Beograd menja velikom brzinom, rubna naselja često zadržavaju način života koji je u centru gotovo nestao.

U istom kraju možete imati porodičnu kuću koja je tu decenijama, komšiju koji poznaje pola ulice, malu lokalnu prodavnicu, baštu iza kuće i decu koja se igraju na ulici.

Ali pored toga niču nove kuće i zgrade.

Dolaze ljudi iz drugih delova grada, ali i oni koji se doseljavaju iz unutrašnjosti Srbije. Sa njima dolaze drugačije potrebe, navike i očekivanja.

Tako periferija postaje mešavina starog i novog.

Jedna ulica može izgledati kao selo, dok se nekoliko stotina metara dalje gradi potpuno novi stambeni kompleks.

Problem nastaje kada kuće stignu pre infrastrukture

Najveći izazov mnogih rubnih naselja nije nedostatak ljudi, već brzina kojom se naselja razvijaju.

Kuće se grade brzo. Zgrade niču. Broj automobila raste.

Ali infrastruktura ne prati uvek taj tempo.

Put koji je ranije koristilo nekoliko desetina porodica sada može koristiti nekoliko stotina. Kanalizacija, vodovod, javni prevoz, parking i škole postaju pitanja svakodnevnog života.

Stanovnik periferije zato često ima neobičan osećaj: živi u Beogradu, ali za neke osnovne stvari ima utisak da je izvan grada.

To je jedna od najvećih kontradikcija savremenog Beograda.

Administrativno ste u prestonici, ali kvalitet života može zavisiti od toga koliko ste udaljeni od glavne saobraćajnice.

Automobil postaje skoro obavezan

Za mnoge porodice život na periferiji teško je zamisliti bez automobila.

Jedan automobil znači komplikovanu logistiku. Dva automobila znače dodatne troškove.

Gorivo, registracija, održavanje, gume, parking i svakodnevne gužve polako pojedu deo novca koji je porodica možda uštedela kupovinom jeftinije nekretnine.

Zato računica „kuća je jeftinija“ nije uvek tako jednostavna.

Cena nekretnine je samo početak.

Prava cena života na periferiji uključuje i vreme, prevoz, energiju i organizaciju svakog dana.

Zašto onda ljudi ipak odlaze?

Zato što za mnoge računica na kraju i dalje ima smisla.

Ako porodica dobije dvostruko veći životni prostor, dvorište i mogućnost da deca odrastaju u mirnijem okruženju, možda će prihvatiti 45 minuta ili sat vremena putovanja.

Neko će reći da je to previsoka cena.

Drugi će odgovoriti da je upravo vreme provedeno kod kuće ono što im je najvažnije.

I tu se vidi suština ovog trenda.

Ljudi ne beže nužno iz Beograda.

Oni pokušavaju da pronađu Beograd u kojem mogu da žive onako kako žele.

Grad se menja od ivice ka centru

Rubna naselja više nisu samo mesta na koja se odlazi kada nema druge opcije.

Ona postaju deo dugoročne slike razvoja prestonice.

Tamo gde su nekada bile njive i vikendice pojavljuju se nove kuće, zgrade i čitava naselja. Tamo gde je nekada bilo nekoliko porodica, sada žive stotine ljudi.

Pitanje je samo da li će infrastruktura uspeti da ih prati.

Jer nije dovoljno samo izgraditi kuću.

Potrebni su put, autobus, škola, vrtić, ambulanta, kanalizacija, prodavnica i bezbedna ulica.

Bez toga periferija može postati samo mesto na kojem je kvadrat jeftiniji, ali je svakodnevni život skuplji.

Nova definicija dobrog života

Možda se zato menja i sama definicija „dobrog života“.

Za jednu generaciju to je bio stan blizu centra.

Za drugu je to možda kuća sa dvorištem na rubu grada.

Jedni žele da iz lifta izađu pravo na ulicu punu restorana i prodavnica. Drugi žele da ujutru otvore kapiju, izvedu dete u dvorište i popiju kafu bez buke saobraćaja.

Beograd zato više nije samo ono što vidimo između Kalemegdana i Novog Beograda.

Njegova budućnost sve više se gradi na obodima.

A tamo nastaje jedan sasvim drugačiji grad – manje užurban, sa više prostora, ali i sa svakodnevnim problemima koje centar često ne vidi.

Jer pitanje više nije samo gde ljudi mogu da kupe stan. Sve važnije postaje pitanje – gde mogu da kupe život koji žele.