Tehnologija je promenila način na koji čuvamo uspomene, ali i granice između privatnog i javnog života. Dok su nekada fotografije detinjstva ostajale u porodičnim albumima, danas mnoge od njih završavaju na internetu – dostupne stotinama ili hiljadama ljudi.
Fenomen poznat kao „sharenting“ podrazumeva da roditelji redovno objavljuju fotografije, snimke i detalje iz života svoje dece. Od prvih koraka, rođendana i školskih uspeha, pa sve do trenutaka koji su možda previše lični za javnost – detinjstvo pojedine dece postaje svojevrsni digitalni dnevnik.
Problem nastaje kada dete odraste i shvati da je veliki deo njegovog života već oblikovan i podeljen bez njegovog pristanka. Fotografije i informacije koje su roditeljima delovale bezazleno mogu kasnije uticati na osećaj privatnosti, samopouzdanje i način na koji dete doživljava svoj identitet.
Stručnjaci upozoravaju da deca imaju pravo da sama odluče šta će jednog dana želeti da podele o sebi. Posebno je važno razmisliti pre objavljivanja fotografija koje mogu biti neprijatne, kompromitujuće ili koje bi dete moglo doživeti kao narušavanje sopstvenog prostora.
Pored emocionalnog aspekta, postoji i pitanje digitalne bezbednosti. Informacije poput mesta gde dete boravi, škole koju pohađa ili svakodnevnih navika mogu predstavljati rizik ako dospeju u pogrešne ruke.
Društvene mreže same po sebi nisu problem – one mogu biti način povezivanja i čuvanja uspomena. Međutim, sve veća dostupnost tehnologije zahteva i veću odgovornost. Najvažnije pitanje koje roditelji mogu sebi postaviti pre svake objave jeste: da li će se moje dete jednog dana osećati prijatno zbog ovoga što sam podelio?
U svetu u kojem digitalni trag ostaje gotovo zauvek, možda je najveći izazov sačuvati ravnotežu između želje da zabeležimo detinjstvo i potrebe da zaštitimo pravo deteta na privatnost.
