Između oktobra 1977. i februara 1978. godine, deset žena ubijeno u Los Anđelesu; Bianchi danas služi doživotnu kaznu

Jesen 1977. godine u Los Anđelesu bila je obavijena strahom, a ulice su postale tiše dok je policija tragala za počiniocem brutalnih ubistava mladih žena i devojaka. Na brdima iznad Glendalea i Highland Parka, tela žrtava ostavljana su kao nemi svedoci zločina koji je potresao čitavu zajednicu. Novinari su ubrzo dali ubici ime „Hillside Strangler“, ne znajući da iza užasa stoje dvojica – Kenneth Bianchi i njegov rođak Angelo Buono.

Kenneth Alessio Bianchi rođen je 22.05.1951. godine u Rochesteru, država Njujork. Njegova biološka majka, tada sedamnaestogodišnja prostitutka, dala ga je na usvajanje odmah po rođenju, a sa tri meseca usvojili su ga Nicholas i Frances Bianchi. Još od ranog detinjstva bio je sklon laganju i izlivima besa, dok su mu sa pet godina dijagnostikovani napadi odsutnosti. Majka ga je upisala u katoličku školu, ali su problemi ostali – Bianchi je često menjao škole, teško se uklapao i, uprkos iznadprosečnom IQ-u, bio poznat kao hronično nedovoljni đak. Sa deset godina dijagnostikovan mu je pasivno-agresivni poremećaj ličnosti, ali ni lečenje nije donelo promene. Sa dvanaest godina ispoljio je problematično ponašanje prema vršnjakinji, a kada mu je otac preminuo, nije pokazao emocije. Završio je srednju školu 1970. godine, a sledeće godine oženio se Brendom Beck. Brak je trajao samo osam meseci.

U Los Anđelesu, između oktobra 1977. i februara 1978. godine, Bianchi i Buono predstavljali su se kao policajci i mamili mlade žene i devojke. Žrtve su bile pretežno mlade, a tela su ostavljali na brdima, što je dodatno pojačalo strah u zajednici. Policija je bila pod pritiskom zbog kontinuiranih zločina, ali dokaza je bilo malo, a dvojac je uspešno izbegavao otkrivanje. Mediji su svakodnevno izveštavali o slučaju, dok je javnost bila zgrožena brutalnošću ubistava.

Nakon što su ubili deset žena u Los Anđelesu, Bianchi se preselio u saveznu državu Vašington. Tamo je, delujući sam, počinio još dva ubistva. Policija ga je u Vašingtonu uhapsila, što je označilo kraj njegovog krvavog pohoda. Tokom istrage, policija je povezala zločine u Los Anđelesu i Vašingtonu, a Bianchi je, suočen sa dokazima, priznao učešće u svim ubistvima.

Sudski proces protiv Bianchija bio je jedan od najpraćenijih tog vremena. Osuđen je na doživotnu kaznu zatvora, a i njegov rođak, Angelo Buono, osuđen je na istu kaznu. Poznato je da je Bianchi tokom godina bio u dva braka i ima jednog sina.

Slučaj „Hillside Strangler“ ostao je upamćen kao jedan od najstrašnijih u istoriji američkog kriminala. Način na koji su Bianchi i Buono manipulisali žrtvama, kao i sposobnost da izbegnu policiju mesecima, ostavili su dubok trag u kolektivnom sećanju. Danas Kenneth Bianchi izdržava doživotnu kaznu, a ovaj slučaj se i dalje proučava i analizira u okviru kriminalistike i medija.

U martu 2026. godine policija je otkrila decu u nehumanim uslovima, dok je istraga o nestalom tinejdžeru i dalje u toku

Mart 2026. godine u ruralnom Misuriju obeležila je tišina koja je naglo prekinuta dolaskom policijskih vozila ispred imanja u Bucyrusu. Policajci iz okruga Teksas stigli su sa sudskim nalogom, tragajući za osamnaestogodišnjim Ceasarom Asburyjem, a ono što su pronašli daleko je nadmašilo njihova očekivanja – troje dece zatvoreno u šupi, jedno od njih vezano za krevet i vidno izgladnelo, dok su nedaleko odatle naišli na zakopane skeletne ostatke.

Istraga je započeta kao potraga za nestalim mladićem. Ceasar Asbury, o kome su brinuli Chaun (42) i Tamala Asbury (45), nestao je u septembru 2025. godine. Njegovi staratelji su ga prijavili kao odbeglog, ali kako je vreme prolazilo bez ikakvih vesti, sumnja je rasla, a lokalni mediji poput KOLR i Ozark Radio News pratili su razvoj događaja.

Prilikom ulaska na imanje, Chaun i Tamala pokušali su da pobegnu, ali ih je policija brzo zadržala. Istražitelji su potom otkrili decu koja su živela u uslovima lišenim osnovnih životnih potreba. Jedno dete bilo je vezano za krevet i zaključano u šupi, vidno neuhranjeno. Policijski izveštaji navode da u kući nije bilo osnovnih komunalnih usluga niti kanalizacije, a pronađeni su i dokazi o fizičkom vezivanju dece.

Tragedija je poprimila još mračnije razmere kada su istražitelji, nedaleko od šupe, pronašli zakopane skeletne ostatke u plitkom grobu. Prema navodima Ozark Radio News, sumnja se da bi to mogli biti posmrtni ostaci nestalog Ceasara Asburyja, iako identitet još uvek nije zvanično potvrđen i uzrok smrti nije poznat. Policija je istakla da je istraga u toku i da su moguće dodatne optužnice.

Chaun i Tamala Asbury uhapšeni su na licu mesta i optuženi za zlostavljanje dece. Sud im je odredio kauciju od 100.000 dolara (oko 10,8 miliona dinara), dok su deca prebačena u zaštitnu ustanovu. Šerif okruga Teksas, Scott Lindsey, rekao je za KOLR da se očekuju nove optužbe kako istraga odmiče.

Lokalna zajednica ostala je potresena otkrićem i mnogi su postavili pitanja o efikasnosti sistema zaštite dece, posebno u udaljenim ruralnim delovima Amerike. Slučaj Asbury ostaje otvoren, a dok se čeka zvanična identifikacija pronađenih ostataka i sudski epilog, tragična priča o deci pronađenoj u šupi i misteriozno nestalom tinejdžeru služi kao podsećanje na opasnosti skrivene iza zatvorenih vrata i potrebu za pravovremenom reakcijom institucija.

Između 1972. i 1978. policija je identifikovala i uhapsila pet zloglasnih ubica; danas se njihovi slučajevi analiziraju u policijskim obukama

Sedamdesete godine prošlog veka ostale su upamćene kao vreme straha u velikim gradovima Amerike i Velike Britanije. Ulice Njujorka, Los Anđelesa, Ilinoisa, Jorkšira i Mančestera bile su poprište zločina koji su šokirali javnost i zauvek promenili način na koji policija pristupa serijskim ubistvima. U tom periodu, petorica muškaraca odgovorna su za smrt više desetina ljudi, a njihova hapšenja predstavljaju prekretnicu u istoriji kriminalistike.

Peter Sutcliffe, poznat kao “Jorkširski kasapin”, širio je strah u Engleskoj ubijajući žene od Jorkšira do Mančestera. Njegova serija napada trajala je godinama, a policija je duže vreme pogrešno pretpostavljala da su žrtve isključivo seksualne radnice. Ta zabluda usporila je istragu i omogućila Sutcliffeu da nastavi sa zločinima. Uhvaćen je tek kada ga je policija zaustavila zbog lažnih tablica, što je dovelo do njegovog priznanja ubistava 13 žena i pokušaja ubistva još sedam.

Na drugom kontinentu, Los Anđeles je bio potresen delovanjem dvojice muškaraca – Kennetha Bianchija i Angela Buona Jr., poznatih kao “Ubice sa brda”. Tokom 1977. i 1978. godine, oni su mamili mlade žene predstavljajući se kao policajci, a potom ih odvlačili u radionicu gde su počinili zločine. Policijska istraga razotkrila je ovaj dvojac tek nakon što je utvrđeno da koriste lažne značke i vozila, ali do tada je deset mladih žena izgubilo život.

Dok su Los Anđeles i Jorkšir bili u strahu, Njujork je upoznao zločinca po imenu David Berkowitz, poznatog kao “Sin Sama”. Između 1976. i 1977. godine, Berkowitz je ubio šest, a ranio još 11 osoba, ostavljajući policiju i javnost u neizvesnosti. Ključni trag bio je kazna za parkiranje izdata u blizini mesta jednog od zločina, preko koje je policija došla do njega. Pronađeno oružje u njegovom automobilu povezano je sa ubistvima, a Berkowitz je osuđen na šest doživotnih kazni zatvora.

Jedan od najpoznatijih slučajeva iz tog perioda bio je John Wayne Gacy, okarakterisan kao “Klovn ubica”. U Ilinoisu, između 1972. i 1978. godine, Gacy je kidnapovao i ubio najmanje 33 mladića i dečaka, skrivajući tela u podrumu svoje kuće. Hapšenje je usledilo nakon nestanka petnaestogodišnjeg dečaka, što je pokrenulo pretres tokom kog su pronađeni posmrtni ostaci više žrtava. Gacy je kasnije pogubljen 1994. godine.

U Americi tog vremena, zločin Ted Bundyja odjeknuo je širom zemlje. Između 1974. i 1978. godine, Bundy je kidnapovao, silovao i ubio više desetina mladih žena i devojaka. Priznao je 30 ubistava, ali se smatra da je broj žrtava veći. Bundy je uhapšen i pogubljen na električnoj stolici, ostavljajući iza sebe jednu od najpoznatijih kriminalnih priča u istoriji SAD.

Istrage ovih slučajeva bile su otežane zbog ograničenih mogućnosti tadašnje forenzičke tehnologije, kao i pogrešnih policijskih pretpostavki. “Istrage su bile izuzetno složene zbog tadašnjih ograničenja u forenzičkoj tehnologiji i pogrešnih pretpostavki tokom istraga”, saopštila je policija. U svim slučajevima, proces identifikacije žrtava i prikupljanje dokaza trajali su godinama, dok su porodice čekale odgovore, a javnost pratila svaki novi detalj.

Danas su ovi slučajevi deo standardnih policijskih obuka i stručnih analiza. Policijske arhive i dalje beleže njihove detalje, ne samo kao podsetnik na brutalnost zločina, već i kao lekciju o važnosti objektivne i temeljne istrage. Slučajevi iz sedamdesetih godina ostaju među najtežima u istoriji kriminalistike, a žrtve, čija su imena ostala u senci zločinaca, i dalje podsećaju na cenu koju društvo plaća za svaku grešku u sistemu.