Carlos Tellez Sanchez sada je udaljen gotovo 6.000 milja od svoje porodice

Carlos Tellez Sanchez, 35-godišnji Venecuelanac koji je godinama živeo u Teksasu, sada se nalazi gotovo 6.000 milja daleko od svoje supruge i petomesečnog sina koji je američki državljanin, nakon što ga je američka Imigraciona i carinska služba (ICE) deportovala u Zapadnu Afriku.

Neočekivana deportacija u Liberiju

Sanchez je izjavio da nikada nije čuo za Liberiju do prošle nedelje, kada je saznao da će biti deportovan u ovu zemlju koja se nalazi između Sijera Leonea i Obale Slonovače, samo nekoliko sati pre nego što mu je avion poletao. Put preko Atlantika trajao je 15 sati, tokom kojih je bio u lisicama, a sada je smešten u udaljenom području zapadnoafričke nacije.

‘Ne razumem kako zemlja koja se smatra globalnim herojem može ovako postupati prema ljudskom biću,’ rekao je Sanchez za CBS News na video pozivu na španskom jeziku.

Život posle deportacije

Sanchez trenutno provodi većinu vremena unutar hotela koji se nalazi više od sat vremena od Monrovije, glavnog grada Liberije. Tu je smešten zajedno sa deportovanim osobama iz Brazila, Kolumbije, Hondurasa i drugih zemalja.

Prema informacijama ICE-a, ove godine zabeležen je rekordan broj hapšenja usled pojačanih mera protiv ilegalne imigracije koje je inicirao predsednik Trump. Sanchez, koji je ilegalno ušao u SAD pre pet godina, samo je jedan od mnogih koji su deportovani u zemlje koje nisu njihove matične.

Anil Goel, državljanin SAD-a, poslednji put viđen na graničnom prelazu Rasuwagadhi neposredno pre katastrofalne poplave.

Anil Goel, 67-godišnji stanovnik Severne Virdžinije i bivši zaposleni u Svetskoj banci, bio je među desetak američkih državljana koji su se zatekli na imigracionom punktu Rasuwagadhi na granici Nepala i Tibeta. Njegova porodica je u očaju jer od srede ujutro, kada je područje zahvatila razorna bujica blata i vode, nemaju nikakve informacije o njemu.

Detalji nestanka

Prema rečima Anuraga Goela, Anilovog sina koji radi kao inženjer u Bostonu, njegova porodica je poslednji put čula za njega kada je prelazio granicu. ‘Imamo fotografiju naše oca sa njegovom grupom na graničnom prelazu’, rekao je Anurag za CBS News. Fotografija, koju je Anil poslao porodici 26. avgusta, prikazuje članove njegove turističke grupe kako poziraju ispred znaka imigracionog ureda, samo 35 minuta pre nego što je područje uništeno bujicom.

U trenutku kada su sve zgrade u oblasti bile ili odnešene ili pokrivene zidom blata i vode, potvrđeno je da je Anilova viza odobrena na pomenutom punktu u 8:35 ujutro lokalnog vremena.

Nastavak potrage

Spasilačke ekipe nastavljaju da tragaju za nestalima dok broj žrtava poplava i klizišta na granici Nepala i Tibeta raste, a najmanje 1.400 ljudi se vodi kao nestalo. Porodica Goel se nada da će uskoro dobiti neke informacije o sudbini Anila.

Napredak u DNK tehnologiji omogućio rešenje hladnog slučaja iz 1994. godine

Presuda posle tri decenije

Sud u Nemačkoj osudio je 81-godišnjeg muškarca na doživotnu kaznu zatvora zbog silovanja i ubistva Američke turistkinje, što je postalo moguće zahvaljujući napretku u DNK tehnologiji. Amy Lopez, koja je imala 24 godine kada je ubijena, pronađena je mrtva blizu istorijske tvrđave Ehrenbreitstein na reci Rajni u zapadnom gradu Koblenz. Njeno telo, koje su otkrila deca, imalo je ubodne rane, teške povrede glave i znake davljenja.

Dug put do pravde

Iako prvobitno nije bilo moguće identifikovati počinioca, policijska uprava je u februaru ove godine, nakon tri decenije, saopštila da su uhapsili osumnjičenog, poznatog samo kao Hans S., u domu za stare. DNK podaci osumnjičenog bili su već na fajlu od njegove osude 1999. godine zbog pokušaja silovanja šesnaestogodišnje devojke. Iako su ti podaci kasnije izbrisani, policija je dobila novi uzorak pljuvačke od osumnjičenog koji se poklapao sa DNK tragovima na odeći Lopezove. Sud u Koblenzu ga je proglasio krivim za silovanje i ubistvo, navodeći da su okolnosti ubistva pokazale „posebnu težinu krivice“, što će otežati njegovo prevremeno puštanje na slobodu.

Reakcije i posledice

Presuda je dočekana sa olakšanjem od strane porodice žrtve, ali i kao važan primer kako tehnološki napredak može pomoći u rešavanju slučajeva koji su dugo ostali nerešeni. Ovaj slučaj ponovo otvara pitanja o efikasnosti pravosudnih sistema i važnosti očuvanja DNK dokaza.