Srpska sela koja vaskrsavaju: Ko su mladi ljudi koji su gradsku kancelariju zamenili plastenicima?

Dok su decenijama kolone autobusa išle samo u jednom smeru – ka Beogradu i inostranstvu – danas svedočimo tihom, ali upornom „kontra-talasu“.

Hiljade mladih parova i digitalnih nomada pakuju svoje laptopove, napuštaju „open space“ kancelarije i vlažan gradski asfalt, birajući tišinu seoskih dvorišta i vrelinu plastenika. Istražili smo: da li je ovo samo romantični beg od stresa ili održiv model života u Srbiji 21. veka?

Kada je Siniša pre dve godine spakovao jednu putnu torbu i napustio Pančevo, njegovi prijatelji su mislili da je reč o privremenom hiru. Danas, Siniša živi u okolini Pirota, u kući okruženoj šumom, gde udiše planinski vazduh umesto smoga. On nije jedini. Prema podacima Ministarstva za brigu o selu, u proteklih pet godina dodeljeno je više od 4.200 seoskih kuća, u koje se uselilo preko 17.000 ljudi. Čak trećina njih su mladi ljudi koji su se svesno preselili iz grada na selo.

NadinNandin

Vetar u leđa: Subvencije koje menjaju demografsku kartu

Država je prepoznala ovaj trend i „odrešila kesu“. Program kupovine seoskih kuća sa okućnicom postao je najpopularnija mera, a iznos subvencije je nedavno podignut na 1,5 miliona dinara.

„Subvencije su ključan početni korak jer smanjuju rizik. Mladi dobijaju priliku da započnu proizvodnju sa znatno manje sopstvenih sredstava,“ objašnjavaju mladi poljoprivrednici.

Ali, nije reč samo o krovu nad glavom. Za one koji žele da „zasuču rukave“, konkursi za mlade poljoprivrednike (do 40 godina) nude povraćaj i do 75 odsto investicije za podizanje plastenika, kupovinu mehanizacije ili priplodnih grla. Lokalne samouprave, poput Užica, izdvajaju milione za nabavku plastenika, čime direktno podržavaju mlade u povrtarstvu.

Od „Excel“ tabela do 20 plastenika

Jedan od najsvetlijih primera je mladi par. Radili su za privatne firme u gradu, a onda odlučili da postanu „svoje gazde“. Počeli su sa jednim plastenikom, a danas ih imaju više od 20. Na jednom hektaru zemlje uzgajaju paradajz, papriku i krastavac, a njihovo imanje izgleda „kao apoteka“ – bez kesa, otpada i nereda.

Poželeli su da se upuste u proizvodnju samo pod uslovom da u tome mogu da uživaju. Danas oni ne rade za gazdu, već za sebe, dokazujući da se svaki uloženi dinar u plasteniku brzo vraća ako se radi pametno i pedantno.

fietzfotos

Digitalni nomadi u „Digitalnom selu“

Poseban fenomen su takozvani „hibridni seljaci“ – IT stručnjaci, dizajneri i marketing menadžeri koji su otkrili da internet u Vrmdži ili Mokrinu radi jednako brzo kao na Dorćolu, ali je kafa u dvorištu neuporedivo jeftinija i mirnija.

Mokrin House kod Kikinde postao je globalni fenomen koji je čak i Forbes uvrstio među top 10 „co-living“ prostora na svetu. Ovde digitalni nomadi iz Nemačke, Amerike i Argentine dolaze da rade u modernom ambijentu, dok im kroz prozor puca pogled na banatsku ravnicu.

„U gradu stalno imate taj FONO (Fear of missing out) – strah da ćete propustiti večeru, muzej ili klub. Na selu je fokus na radu i istinskom odmoru. Mokrin je otišao i korak dalje, postavši prvo „Digitalno selo“ u Srbiji, gde poljoprivrednici koriste senzore i digitalne mjerne stanice kako bi pratili vlažnost zemljišta i stanje useva preko mobilnih telefona.

Vrmdža – selo u koje se ljudi doseljavaju, a ne odlaze

Dok mnoga mesta nestaju, selo Vrmdža podno Rtnja cveta. Ovde su svoje domove pronašli ljudi iz Italije, Amerike, ali i Beograda i Novog Sada. Isabela Fernandez iz Argentine zamenila je haos velegrada mirom jugoistočne Srbije. Njena rutina? Joga i čaj ujutru, a zatim rad na laptopu za klijente širom sveta.

Da li je život na selu „med i mleko“?

Ipak, novopečeni seljani upozoravaju – selo nije samo Instagram idila. Izolacija: zimi snegovi znaju da odseku puteve, a druženje se svodi na par komšija, infrastruktura: Iako se situacija popravlja, u mnogim selima i dalje nema prodavnica, apoteka ili škola u blizini, krvav rad: Ako se odlučite za poljoprivredu, odmora nema. Biljka u plasteniku ne zna za subotu i nedelju.

Povratak mladih na selo više nije izolovan slučaj, već trend koji bi mogao da spasi srpski agrar. Kombinacija državne pomoći, modernih tehnologija i želje za zdravijim životom stvara novu klasu srpskog domaćina – onog koji nosi pametni sat, koristi dron za prskanje voćnjaka i prodaje svoje organske proizvode putem Instagrama.