Zvaničnici Bele kuće potvrdili sprovođenje operacije protiv Irana, debata o ustavnim ovlašćenjima u toku

Sjedinjene Američke Države sprovele su vojnu operaciju protiv ciljeva u Iranu 28. februara 2026. godine, što je izazvalo novu raspravu u Vašingtonu o tome da li predsednik može pokrenuti vojne akcije bez prethodnog odobrenja Kongresa. Bela kuća je saopštila da su predsednik Donald Tramp, državni sekretar Marko Rubio i šefica kabineta Suzi Vajls pratili aktivnosti povezane sa operacijom iz neobjavljene lokacije.

Predsednik Tramp naveo je da su napadi izvedeni kako bi se odgovorilo na, kako je opisano, kontinuiranu kampanju napada na američke ciljeve, kao i zbog zabrinutosti zbog iranskog nuklearnog programa i razvoja balističkih raketa. Državni sekretar Rubio izjavio je da je cilj operacije bio da se smanji sposobnost Irana za korišćenje balističkih i pomorskih sistema, navodeći da bi nepreduzimanje akcije povećalo rizik po američke snage u slučaju odmazde. Tramp je u obrazloženju poteza naveo i ranije incidente, kao što su talačka kriza u ambasadi SAD u Teheranu 1979. i napad na vojne barake u Bejrutu 1983. godine.

Prema američkom Ustavu, Kongres ima ovlašćenje da objavi rat, dok je predsednik vrhovni komandant oružanih snaga. Ipak, u praksi, predsednici su često sprovodili ograničene vojne akcije bez prethodne formalne objave rata. Poslednja objava rata od strane Kongresa dogodila se tokom Drugog svetskog rata, ali su SAD od tada učestvovale u više sukoba na osnovu ovlašćenja izvršne vlasti.

Ratna ovlašćenja predsednika dodatno su regulisana Rezolucijom o ratnim ovlašćenjima iz 1973. godine, koja nalaže da predsednik mora obavestiti Kongres u roku od 48 sati od uvođenja snaga u sukob i povući ih najkasnije za 60 dana ukoliko ne dobije odobrenje za dalje angažovanje. Administracija predsednika Trampa saopštila je da je obavestila Kongresnu „veliku osmorku“ i poštovala zakonske procedure izveštavanja.

Zvanično, samo Kongres može doneti odluku o objavi rata, ali postoji pravna nejasnoća u pogledu definicije „rata“ u ustavnom smislu. Pravna tumačenja izvršne vlasti dozvoljavaju predsedniku da pokrene vojne akcije ograničenog obima, trajanja i intenziteta bez izričitog odobrenja Kongresa, sve dok te akcije ne predstavljaju rat u punom smislu te reči. Ukoliko bi se konflikt sa Iranom proširio, moguće je da bi se ova ustavna pitanja dodatno ispitivala.

Kongres ima mogućnost da izglasa rezoluciju kojom bi predsedniku naložio prekid vojnih aktivnosti, ali za takvu odluku bila bi potrebna većina u oba doma, a potencijalno i dvotrećinska većina za prevazilaženje predsedničkog veta. S obzirom na aktuelni sastav Kongresa, ishod takvog postupka nije izvestan.

Slično je bilo i u prethodnim slučajevima, poput vojnih operacija u Koreji, Vijetnamu, na Kosovu, u Libiji i Siriji, koje su pokretane bez formalne objave rata, dok su operacije većeg obima, kao što su Zalivski rat 1991. i intervencije u Avganistanu i Iraku, prethodno odobravane od strane Kongresa.

U središtu trenutne debate je pitanje ravnoteže između ovlašćenja predsednika i Kongresa u odlučivanju o upotrebi vojne sile. Dok deo javnosti i političara smatra da je brzo reagovanje predsednika važno za nacionalnu bezbednost, drugi upozoravaju da zaobilaženje Kongresa može ograničiti demokratsku kontrolu i dovesti do produženih vojnih angažovanja bez šire podrške.

Navodi i tumačenja iz ovog izveštaja zasnovani su na saopštenjima zvaničnika i postojećim zakonodavnim aktima. Nezavisno nije moguće proveriti sve detalje o toku operacije i obimu angažovanja.