Varja iz Rusije, koja se oporavlja od operacije nosa, suočava se s izazovima porodičnog života i školovanja

Desetogodišnja Varja iz Rusije postala je poznata javnosti kada je otkriveno da, osim što ima zdravstvene poteškoće, živi i u veoma zahtevnim porodičnim uslovima. Rođena je prevremeno i odmah po rođenju bila je priključena na aparat za disanje, što je dovelo do deformiteta nosa, a taj problem ju je pratio kroz detinjstvo. U školskom okruženju često je bila izložena zadirkivanju i izolaciji od strane vršnjaka. Zahvaljujući jednom blogeru, pokrenuta je akcija za prikupljanje sredstava i Varja je u februaru 2026. godine operisala nos, nadajući se da će joj to olakšati svakodnevicu i omogućiti bolju integraciju među decom. Ipak, nakon operacije, povratak kući otkrio je ozbiljne porodične probleme. Komšije svedoče da Varjin otac ima ozbiljnu zavisnost od alkohola, što je često vodilo do konflikata i fizičkog nasilja u porodici. Pošto je otac završio u pritvoru zbog nasilja, uključujući i napad na maloletnog sina, sada se suočava sa mogućom višegodišnjom kaznom. Majka Anastasija, za koju su mnogi smatrali da je brižna, takođe ima problem sa alkoholom, što je i sama priznala, ali ne prihvata odgovornost za svoja dela. Zbog ovakve porodične situacije, starija deca su smeštena u dom, dok Varja privremeno živi kod rođaka. Socijalne službe su postavile jasne zahteve majci: da pronađe posao i potpuno prestane sa konzumacijom alkohola kako bi ponovo mogla da brine o deci, ali Anastasija zbog zdravstvenih problema i životnih izbora nije uspela da se zaposli. Komšije smatraju da je za oporavak porodice potreban dugotrajan tretman od zavisnosti. Stručnjaci su kod Varje uočili blagu intelektualnu zaostalost, što se odražava u poteškoćama prilikom savladavanja gradiva drugog razreda osnovne škole. Stručnjaci navode da su roditelji snosili odgovornost za nedovoljnu brigu o njenom razvoju i obrazovanju. Danas se Varja nalazi pred važnim odlukama: njen budući život zavisiće od toga da li će se vratiti porodici sa istorijom nasilja i zavisnosti ili će ostati u instituciji. Dok bloger i dalje pokušava da podstakne majku na promenu, odluka o Varjinoj sudbini uskoro će biti doneta na sudu.

Anđela je kroz ljubav usvojitelja i istrajnost postala uspešna majka i nastavnica, inspirišući decu iz domova da veruju u sebe

Anđela Milojević iz Užica započela je život kao beba napuštena u porodilištu avgusta 2000. godine, provodeći prvih osam meseci bez porodice u bolničkoj sobi. Njena sudbina preokrenuta je zahvaljujući članku u novinama koji je pročitao Miladin iz Despotovca, nakon čega su on i supruga Radica, posle dugih godina borbe sa sterilitetom, odlučili da Anđeli pruže dom. Tako je Anđela dobila novo ime, sigurno okruženje i ljubav roditelja koju nikada ranije nije imala.

Danas je Anđela uspešna inženjerka elektrotehnike, nastavnica u osnovnoj školi, i majka četvorogodišnje Bogdane. Govoreći o svom detinjstvu, Anđela je podelila kroz kakve je teškoće prolazila i kako je saznala istinu o svom poreklu. „Mene je rodila ‘nazovi majka’, a potom ostavila u užičkoj bolnici. Rekla je da ne želi dete, da ne želi da me podoji, da ne želi da me pogleda i tražila je da me pomere od nje. Nije želela ništa da kaže, jedino što je rekla medicinskom osoblju bilo je: ‘Dajte joj ime Ana’“, ispričala je Anđela.

Osoblje bolnice, ganuto njenom pričom, odlučilo je da joj dâ ime Milica i objavi vest u novinama, nadajući se da će pronaći porodicu za nju. Miladin je, listajući novine na putu do posla, ugledao Anđelinu fotografiju. „Kada je došao, iako sam do tada uvek bila u svom krevetiću i ćutala, pružila sam ruke ka njemu, kao da sam znala. On je rekao: ‘Ovo će sigurno biti moje dete’ i izborio se za mene“, navela je.

O svom poreklu Anđela je saznala slučajno, sa sedam godina, od komšinice dok se igrala sa njenom unukom: „Igrala sam se sa njenom unukom i ona mi je rekla: ‘Tebi Radica i Miladin nisu pravi roditelji, ti si usvojena’“, priseća se Anđela. Iako je taj trenutak bio težak za porodicu, Anđela ističe da se nikada nije stidela svog porekla.

U kasnijim godinama, poželela je da pronađe biološku majku. Susret je bio kratak i emotivno naporan. „Pitala sam je samo ‘zašto’, a ona mi je rekla: ‘Nemam šta da pričam, to je prošlo i mene to ne zanima’. U tom trenutku sam izgubila svest i završila u Hitnoj pomoći, a ona je otišla kući i više nikada nije pitala za mene“, ispričala je. Takođe je saznala da ima brata i sestru, ali oni nisu želeli kontakt zbog uticaja majke.

Uprkos svemu što je prošla, Anđela ne oseća ogorčenost. „Nisam ljuta jer znam da nisam kriva. Ako ona može da živi sa tim, neka živi. Bog je tu da sudi, ne ja. Ne mrzim je, ali je ne volim i ne mogu da je nazovem majkom“, kaže ona. Svoju životnu priču koristi da pomogne deci iz domova, podsećajući ih da njihova vrednost ne zavisi od toga što su napušteni. „Želim da poručim toj deci da ih čeka bolji život i da to što su ostavljeni ne znači da manje vrede.“

Danas Anđela ponosno gradi svoju porodicu i karijeru, verujući da je svaki deo njenog puta imao smisao i da može biti inspiracija drugima.

Adrijana i Maja iz Rumunije dokazuju kako ljubav, strpljenje i otvoren razgovor mogu izgraditi snažnu vezu između majke i deteta

Adrijana Vasiljesku iz Rumunije odlučila je pre tri godine da postane samohrana majka usvajanjem devojčice. Sa 46 godina i iza sebe uspešnom karijerom, bila je spremna da pruži dom i ljubav detetu kojem je to najviše potrebno. Njena ćerka Maja imala je gotovo osam godina kada su prvi put počele zajednički život, što je donelo i mnoge izazove, ali i dragocene trenutke bliskosti. Adrijana je oduvek želela da usvoji devojčicu, a kada je ugledala Majinu fotografiju, kaže da je odmah osetila povezanost: „Njene mirne oči i iskren osmeh odmah su me osvojili.” Ipak, prvi susret nije bio lak, jer Maja nije bila spremna da upozna novu osobu. Uz puno strpljenja i podršku stručnjaka, njih dve su postepeno gradile međusobno poverenje. Prvi zajednički praznici, Božić, polazak u školu sa majkom i bakom, kao i svakodnevni mali trenuci, pomogli su Maji da se navikne na novu sredinu. Promena iz hraniteljske porodice bila je posebno teška – Maja je često plakala noću i povlačila se u sebe, a Adrijana je tada mogla samo da je zagrli i pokaže koliko je voli. „Njene oči su izgubile sjaj. Trebalo joj je vreme da se smiri, ali je pokazala koliko je snažna i hrabra“, iskreno deli Adrijana. Prilagođavanje novoj školi donelo je dodatne poteškoće. Maja je u početku odbijala školu iz straha od reakcija drugih i čak nije želela ni da jede. Adrijana je tada organizovala obroke sa decom iz komšiluka i vodila otvorene razgovore sa Majom o svemu što je muči. „Sve rešavamo razgovorom. Verujem da će njeni strahovi vremenom nestati“, kaže ona. Maja je bila uključena u sve važne odluke – od promene škole do izbora imena, što joj je dodatno davalo osećaj sigurnosti. „Objasnila sam joj da sam je tražila i čekala čitav život. Zajedno donosimo odluke i trudim se da uvek zna koliko je voljena“, ističe Adrijana. Danas su Adrijana i Maja veoma povezane. Maja sada svoju majku zove „mama“ i bez zadrške pokazuje emocije. „Otkako je Maja sa mnom, svaki dan mi je ispunjen radošću. Njena sreća mi je najvažnija“, zaključuje Adrijana. Ova priča podseća koliko su ljubav, strpljenje i iskren razgovor važni za izgradnju poverenja i sreće u porodici nakon usvajanja.