Između 1972. i 1978. policija je identifikovala i uhapsila pet zloglasnih ubica; danas se njihovi slučajevi analiziraju u policijskim obukama

Sedamdesete godine prošlog veka ostale su upamćene kao vreme straha u velikim gradovima Amerike i Velike Britanije. Ulice Njujorka, Los Anđelesa, Ilinoisa, Jorkšira i Mančestera bile su poprište zločina koji su šokirali javnost i zauvek promenili način na koji policija pristupa serijskim ubistvima. U tom periodu, petorica muškaraca odgovorna su za smrt više desetina ljudi, a njihova hapšenja predstavljaju prekretnicu u istoriji kriminalistike.

Peter Sutcliffe, poznat kao “Jorkširski kasapin”, širio je strah u Engleskoj ubijajući žene od Jorkšira do Mančestera. Njegova serija napada trajala je godinama, a policija je duže vreme pogrešno pretpostavljala da su žrtve isključivo seksualne radnice. Ta zabluda usporila je istragu i omogućila Sutcliffeu da nastavi sa zločinima. Uhvaćen je tek kada ga je policija zaustavila zbog lažnih tablica, što je dovelo do njegovog priznanja ubistava 13 žena i pokušaja ubistva još sedam.

Na drugom kontinentu, Los Anđeles je bio potresen delovanjem dvojice muškaraca – Kennetha Bianchija i Angela Buona Jr., poznatih kao “Ubice sa brda”. Tokom 1977. i 1978. godine, oni su mamili mlade žene predstavljajući se kao policajci, a potom ih odvlačili u radionicu gde su počinili zločine. Policijska istraga razotkrila je ovaj dvojac tek nakon što je utvrđeno da koriste lažne značke i vozila, ali do tada je deset mladih žena izgubilo život.

Dok su Los Anđeles i Jorkšir bili u strahu, Njujork je upoznao zločinca po imenu David Berkowitz, poznatog kao “Sin Sama”. Između 1976. i 1977. godine, Berkowitz je ubio šest, a ranio još 11 osoba, ostavljajući policiju i javnost u neizvesnosti. Ključni trag bio je kazna za parkiranje izdata u blizini mesta jednog od zločina, preko koje je policija došla do njega. Pronađeno oružje u njegovom automobilu povezano je sa ubistvima, a Berkowitz je osuđen na šest doživotnih kazni zatvora.

Jedan od najpoznatijih slučajeva iz tog perioda bio je John Wayne Gacy, okarakterisan kao “Klovn ubica”. U Ilinoisu, između 1972. i 1978. godine, Gacy je kidnapovao i ubio najmanje 33 mladića i dečaka, skrivajući tela u podrumu svoje kuće. Hapšenje je usledilo nakon nestanka petnaestogodišnjeg dečaka, što je pokrenulo pretres tokom kog su pronađeni posmrtni ostaci više žrtava. Gacy je kasnije pogubljen 1994. godine.

U Americi tog vremena, zločin Ted Bundyja odjeknuo je širom zemlje. Između 1974. i 1978. godine, Bundy je kidnapovao, silovao i ubio više desetina mladih žena i devojaka. Priznao je 30 ubistava, ali se smatra da je broj žrtava veći. Bundy je uhapšen i pogubljen na električnoj stolici, ostavljajući iza sebe jednu od najpoznatijih kriminalnih priča u istoriji SAD.

Istrage ovih slučajeva bile su otežane zbog ograničenih mogućnosti tadašnje forenzičke tehnologije, kao i pogrešnih policijskih pretpostavki. “Istrage su bile izuzetno složene zbog tadašnjih ograničenja u forenzičkoj tehnologiji i pogrešnih pretpostavki tokom istraga”, saopštila je policija. U svim slučajevima, proces identifikacije žrtava i prikupljanje dokaza trajali su godinama, dok su porodice čekale odgovore, a javnost pratila svaki novi detalj.

Danas su ovi slučajevi deo standardnih policijskih obuka i stručnih analiza. Policijske arhive i dalje beleže njihove detalje, ne samo kao podsetnik na brutalnost zločina, već i kao lekciju o važnosti objektivne i temeljne istrage. Slučajevi iz sedamdesetih godina ostaju među najtežima u istoriji kriminalistike, a žrtve, čija su imena ostala u senci zločinaca, i dalje podsećaju na cenu koju društvo plaća za svaku grešku u sistemu.

U septembru 2006. godine, tinejdžerka iz Pocatella ubijena je pod uticajem horor filma; počinioci su i dalje u zatvoru

Septembar 2006. godine u malom američkom gradu Pocatello, Idaho, ostao je upamćen po zločinu koji je šokirao lokalnu zajednicu i ceo SAD. Šesnaestogodišnja učenica Cassie Jo Stoddart, vedra i prijateljski nastrojena devojka, kobnog vikenda čuvala je kuću svojih rođaka, nesvesna da će postati žrtva ubistva koje će dobiti naziv „Scream Murder“.

Njeni ubice, Torey Adamcik i Brian Draper, bili su njeni vršnjaci i učenici iste škole – Pocatello High School. Njihova motivacija bila je duboko ukorenjena u fascinaciji pop kulturom i stvarnim događajima. Draper je kasnije u dokumentarcu „Lost for Life“ iz 2012. godine priznao da je bio pod uticajem masakra u Columbine-u i osećaja izolacije, dok je Adamcik bio opsednut horor filmom Scream i želeo da filmsku fikciju prenese u stvarnost. Njihovo prijateljstvo trajalo je svega nekoliko nedelja pre zločina, ali ih je povezala zajednička potreba za pažnjom i uzbuđenjem.

Dan pre ubistva, mladići su snimali video zapise, praveći „listu smrti“ i otvoreno planirajući napad na Cassie. 22. septembra 2006. godine, kada je Cassie ostala sama u kući, Adamcik i Draper su odlučili da sprovedu svoj plan. Istraga je kasnije otkrila snimke na kojima Draper izjavljuje: „Žao mi je, Cassiena porodico, ali ona je morala biti ta. Moramo se držati plana. Ona je savršena, zato će umreti.“

Policija je brzo reagovala nakon pronalaska tela i ubrzo pronašla ključne dokaze koji su povezali Adamcika i Drapera sa zločinom. Video materijal, izjave i predmeti sa mesta zločina bili su presudni u razotkrivanju njihove uloge. Suđenje je izazvalo veliku pažnju javnosti. Tužilaštvo je ubistvo opisalo kao „thrill kill“ – zločin iz dosade i želje za uzbuđenjem, inspirisan horor filmom.

Na sudu su oba mladića proglašena krivim za ubistvo prvog stepena i osuđena na doživotnu robiju bez mogućnosti uslovnog otpusta. Tokom godina, Adamcik i Draper su pokušavali da preispitaju svoje presude i traže novo suđenje, ali su svi njihovi zahtevi odbijeni. Dve decenije nakon zločina, obojica i dalje služe kaznu.

Slučaj Cassie Jo Stoddart vratio se u žižu javnosti 2026. godine, zahvaljujući trodelnom dokumentarcu „The Scream Murder: A True Teen Horror Story“ na Hulu-u. U serijalu, Adamcik i Draper iznose svoja sećanja iz zatvora, dok porodica žrtve i dalje traga za odgovorima i pravdom.

Ovaj zločin ostavio je dubok trag na zajednicu Pocatella i pokrenuo širu raspravu o uticaju popularne kulture na mlade ljude i odgovornosti društva prema onima koji se osećaju izolovano. Iako su počinioci iza rešetaka, bol porodice Stoddart ne jenjava, a pitanje kako je došlo do ovakvog zločina i dalje izaziva razmišljanja.

Porodica i poznanici otkrivaju prve znake nasilja u Mansonovom detinjstvu, pola veka pre nego što je postao vođa brutalnih ubistava u Los Anđelesu

Letnja noć 9. avgusta 1969. godine promenila je tok američke kriminalne istorije. U luksuznoj vili u Los Anđelesu, trudna glumica Sharon Tate i četvoro njenih gostiju brutalno su ubijeni. Iza krvoprolića stajali su članovi grupe “Manson Family”, a njihov vođa Charles Manson bio je mozak cele operacije. Iako je svet bio zatečen, oni koji su ga poznavali iz detinjstva nisu bili iznenađeni njegovom ulogom u zločinu.

Biografija autora Jeffa Guinna oslanja se na svedočenja Mansonove sestre, rođake i poznanika iz detinjstva. Njihove priče otkrivaju da je još kao dečak u radničkom gradiću McMechen u Zapadnoj Virdžiniji Manson pokazivao uznemirujuće obrasce ponašanja. Već u prvom razredu, Charlie je manipulisao vršnjacima—uglavnom devojčicama—navodeći ih da napadaju decu koju nije voleo. Kada su nastavnici pokušali da ga pozovu na odgovornost, tvrdio je da su deca sama odlučila da ga slede, često izbegavajući kaznu.

Njegova sklonost nasilju nije se završavala na manipulaciji. Kada bi se osetio uvređenim, reagovao je direktnom agresijom. Porodica Thomas, kod koje je živeo dok mu je majka Kathleen služila zatvorsku kaznu zbog pljačke, pamti ga kao problematičnog dečaka. Rođaka Jo Ann, tri godine starija od njega, priseća se da je Charlie lagao, izazivao nevolje i stalno pokušavao da bude u centru pažnje. Često je koristio svaku priliku da izazove haos, naročito kada su odrasli bili prisutni.

Zanimanje za oružje i oštre predmete javilo se rano. Jo Ann je svedočila da je Manson, već sa sedam godina, bio fasciniran noževima i pištoljima. Ove rane sklonosti, prema Guinnu, predstavljale su jezivu najavu kasnijih zločina.

Kada je 1969. godine otkriveno da je Charles Manson organizovao masovna ubistva u Kaliforniji, njegova porodica i poznanici iz detinjstva nisu bili iznenađeni. Njihova svedočenja osvetljavaju put kojim je Manson išao od problematičnog deteta do jednog od najpoznatijih zločinaca u američkoj istoriji.

Danas, više od pola veka kasnije, slučaj Manson ostaje simbol manipulacije, nasilja i zla koje može proizaći iz naizgled običnog detinjstva. Svedočenja njegove porodice i dalje služe kao podsetnik da su prvi znaci opasnog ponašanja često vidljivi mnogo pre nego što se dogodi tragedija.