Posle toliko godina rada mislila sam da me više ništa ne može iznenaditi.
A onda je u ordinaciju ušao čovek, seo u stolicu, pogledao me potpuno ozbiljno i rekao:
– Doktorka, vi ne znate kako je meni. Ja vama sada prepuštam svoju intimu. Verujte mi, lakše bi mi bilo da se skinem pred vama nego da otvorim usta.
Priznajem, na trenutak mi nije bilo baš najprijatnije. Pomislila sam: „Čoveče, nemoj sad da dokazujemo tu teoriju.“
Srećom, nastavio je:
– Ozbiljno. Ovo mi je mnogo gore.
I tada sam shvatila da je potpuno u pravu.
Ljudi često misle da se kod zubara plaše bola. Ne plaše se oni bola toliko koliko se plaše gubitka kontrole.
Ležite, ne možete da pričate, ne znate šta će sledeće da se desi, a neko vam ulazi u usta sa instrumentima koji više liče na alat iz radionice nego na medicinsku opremu.
Kad sednu u stolicu, svi postanu iskreniji, a ali ova rečenica ostala mi je omiljena.
„Lakše bi mi bilo da se skinem pred vama nego da otvorim usta.“
Priznajem, na trenutak mi nije bilo baš najprijatnije. Pomislila sam: „Gospodine, kao stomatolog moram da vam kažem da mi je ipak mnogo draža ova druga opcija.
On je u sekundi shvatio kako je zvučalo to što je rekao, pocrveneo do ušiju i uhvatio se za glavu.
– Jao, doktorka… Sad zvučim kao neki manijak –
A kada se pregled završio, ustao je i rekao:
– Znači, ipak sam preživeo.
– Naravno da jeste – odgovorila sam. – A vidite, ostali ste i obučeni.
Od tada, kad god mi neko kaže da ga je strah zubara, setim se tog pacijenta.
I svaki put pomislim isto – ljudi kod stomatologa ne otvaraju samo usta. Otvaraju i sve svoje strahove.
A naš posao je da zatvorimo i jedno i drugo sa što manje stresa
