Da li vam se nekada učinilo da vam telefon vibrira u džepu, izvadili ste ga, pogledali ekran, a tamo — ni poziva, ni poruke, ni obaveštenja?

Ako vam se ovo dešava, niste jedini. Ovaj neobičan osećaj toliko je čest da za njega postoji i naziv: sindrom fantomskih vibracija.

Reč je o pojavi kada osoba oseti vibraciju telefona iako uređaj zapravo nije vibrirao.

Iako zvuči kao nešto neobično, objašnjenje se uglavnom krije u načinu na koji naš mozak obrađuje signale iz tela i okruženja.

Mozak pokušava da predvidi šta se dešava

Kada često nosimo telefon u džepu ili ga držimo uz telo, mozak se navikava na osećaj njegovog prisustva.

Vremenom može početi da obraća posebnu pažnju na veoma sitne senzacije u tom području — pomeranje odeće, trzaj mišića, dodir tkanine ili čak pritisak tela pri sedenju.

Takav signal može biti pogrešno protumačen kao poznata vibracija telefona.

Drugim rečima, telefon nije vibrirao — ali je mozak prepoznao nešto što mu je ličilo na vibraciju.

Očekivanje takođe igra veliku ulogu

Ako često očekujemo poziv ili poruku, pažnja je dodatno usmerena ka telefonu.

Recimo da čekate važnu poruku. Iako uređaj miruje, mozak je već „na oprezu“ i spreman da registruje svaki mogući znak obaveštenja.

Zbog toga običan pokret odeće ili blago podrhtavanje mišića može biti dovoljan da nastane osećaj vibracije.

Sličan princip možemo primetiti i kada mislimo da čujemo telefon kako zvoni, a zapravo se ništa nije dogodilo.

Zašto se to nekima dešava češće?

Što češće koristimo telefon i što smo naviknutiji na njegove zvukove i vibracije, veća je verovatnoća da ćemo određene telesne senzacije povezivati sa njim.

Pažnja, navika i očekivanje mogu zajedno da naprave vrlo uverljivu „lažnu uzbunu“.

Zanimljivo je da se fantomske vibracije mogu pojaviti čak i kada telefon uopšte nije u džepu. Kada se mozak navikne da određeni osećaj povezuje sa telefonom, može ga pogrešno prepoznati i u potpuno drugačijoj situaciji.

Zato sledeći put kada instinktivno posegnete za telefonom, a na ekranu nema ničega, nemojte odmah pomisliti da uređaj ne radi kako treba.

Moguće je da je telefon sve vreme miran — a da je vaš mozak samo na trenutak „odigrao svoju ulogu“.

Na pojedinim mestima širom sveta mogu se videti prizori koji izgledaju gotovo nestvarno: dve vodene mase različite boje susreću se, ali granica između njih ostaje jasno vidljiva. Na prvi pogled deluje kao da se reke jednostavno odbijaju da pomešaju, ali iza ovog fenomena krije se vrlo zanimljiva fizika.

Jedan od najpoznatijih primera nalazi se u Brazilu, u blizini Manausa, gde se Rio Negro i Rio Solimoes sastaju i formiraju Amazon. Voda jedne reke je tamnija, gotovo crna, dok je druga svetlija i mutnija, pa na mestu susreta nastaje upečatljiva granica.

Međutim, nije reč o tome da se vode uopšte ne mešaju. One se mešaju, ali proces može biti sporiji nego što bismo očekivali.

Jedan od ključnih razloga je razlika u temperaturi vode. Kada se dve vodene mase različitih temperatura susretnu, njihovo mešanje može biti usporeno.

Važnu ulogu imaju i brzina i pravac toka. Ako se dve reke kreću različitim brzinama i pod različitim uglovima, njihove vode neko vreme mogu teći jedna uz drugu pre nego što se potpuno sjedine.

Tu je i razlika u količini i vrsti materijala koji voda nosi. Jedna reka može sadržati mnogo više suspendovanog sedimenta, dok druga može biti bogata rastvorenim organskim materijama. Zbog toga njihove boje mogu izgledati potpuno različito.

Kod Rio Negra tamna boja povezana je sa velikom količinom rastvorenih organskih materija iz biljaka i zemljišta, dok Rio Solimoes nosi mnogo više sedimenata, zbog čega voda izgleda svetlije i mutnije.

Zato čuvena „granica“ između dve reke nije prava zidana linija. To je zona u kojoj se dve različite vodene mase postepeno mešaju.

Što su razlike u temperaturi, gustini, sastavu i brzini toka veće, to granica može biti vidljiva na većoj udaljenosti.

I upravo zbog toga prizor može izgledati kao da se dve reke susreću, ali svaka tvrdoglavo zadržava svoju boju.

U stvarnosti, voda ne odbija da se pomeša — samo joj za potpuno mešanje treba vreme.

Zamislite da počne da pada kiša, ali umesto uobičajenih prozirnih kapi, na prozorima, automobilima i ulicama ostaju crvenkaste ili narandžaste mrlje. Na prvi pogled prizor može delovati gotovo jezivo, zbog čega je ovaj fenomen kroz istoriju često povezivan sa neobičnim predznacima i nesrećama.

Ipak, iza takozvane „krvave kiše“ uglavnom se krije sasvim prirodan proces.

Crvena kiša nije zapravo krv, već obična kišnica koja je tokom svog nastanka ili pada pokupila sitne čestice iz atmosfere. Jedan od najčešćih uzroka su čestice crvene ili narandžaste prašine, koje vetrovi mogu podići sa suvih područja i preneti na velike udaljenosti.

Kada se takva prašina nađe u oblacima i pomeša sa kapljicama vode, kiša može dobiti karakterističnu boju. Nakon što kapljice padnu na svetle površine, naročito automobile, fasade ili prozore, ostaje sloj prašine koji prizor može učiniti još dramatičnijim.

Kako prašina dospe tako visoko?

Snažni vetrovi mogu podići ogromne količine sitnih čestica sa tla. One zatim mogu ostati suspendovane u atmosferi i putovati stotinama, pa čak i hiljadama kilometara.

Kada se promene vremenski uslovi i dođe do padavina, čestice se spuštaju zajedno sa kišom.

Zbog toga se crvenkasta kiša može pojaviti i veoma daleko od mesta sa kojeg je prašina potekla.

Postoje i drugi mogući uzroci neobične boje padavina. U određenim slučajevima boju mogu promeniti čestice iz drugih izvora, uključujući polen ili veoma sitne čestice koje se prirodno nalaze u atmosferi.

Zašto je nekada ljudi smatraju lošim predznakom?

Pre nego što su ljudi razumeli atmosferu, vremenske pojave koje nisu mogli da objasne često su izazivale strah.

Crvena kiša bila je posebno upečatljiva jer je ljudima izgledala neprirodno. Zbog toga su kroz istoriju beležena verovanja da takve padavine najavljuju ratove, bolesti, velike nesreće ili druge nevolje.

Danas za ovaj fenomen postoji mnogo jednostavnije objašnjenje.

Kada nebo „pusti krvavu kišu“, najčešće nije reč o ničemu natprirodnom — već o prašini koja je prešla neverovatno dug put i završila u kapima kiše.

A upravo činjenica da običan vetar može da prenese čestice sa jednog kontinenta do drugog pokazuje koliko su atmosfera i vremenski sistemi zapravo povezani.