Ako ste se makar jednom vraćali kući kroz Beograd u vreme najveće gužve, verovatno ste imali osećaj da vreme u saobraćaju jednostavno ne prolazi.

Krenete sa posla i pogledate na sat. Prošlo je deset minuta.

Ponovo pogledate – još samo nekoliko minuta.

Automobili stoje, semafori se smenjuju, kolona se pomera malo po malo, a put koji inače traje pola sata odjednom deluje kao da nema kraja.

Zašto se to dešava?

Nije samo stvar u tome koliko dugo putujemo. Naš mozak drugačije doživljava vreme kada smo pod stresom, kada nemamo kontrolu nad situacijom i kada se nalazimo u okruženju koje zahteva stalnu pažnju.

Beogradska gužva nije samo problem automobila

Saobraćajna gužva je kombinacija velikog broja vozila, ograničenog prostora, semafora, radova, javnog prevoza, pešaka i svakodnevnih promena na ulicama.

Kada se sve to spoji, nekoliko minuta čekanja na jednom mestu lako se pretvara u desetine minuta izgubljenog vremena.

Poseban problem nastaje kada vozač zna da postoji mogućnost da će zakasniti.

Tada se pažnja neprestano usmerava na sat.

„Koliko još imam do sastanka?“

„Da li ću stići po dete?“

„Hoću li zakasniti na autobus?“

Što više razmišljamo o vremenu, čini nam se da ono sporije prolazi.

Kada nemamo kontrolu, nervoza raste

Jedan od glavnih razloga zbog kojih nam gužva teško pada jeste osećaj da ne možemo mnogo da uradimo.

Ako hodate, možete ubrzati.

Ako vozite bicikl, možete promeniti pravac.

Ali kada se nalazite u koloni automobila, mogućnosti su ograničene.

Možete promeniti traku, ali ako je i ona zakrčena, praktično ste nemoćni.

Upravo taj osećaj nedostatka kontrole može dodatno povećati stres.

Zato ista dužina putovanja ne mora uvek da bude isto neprijatna. Pola sata provedeno u mirnoj šetnji prođe mnogo brže nego pola sata provedeno u automobilu koji se gotovo ne pomera.

Zašto nas posebno nervira kada vidimo da se druga traka kreće?

Ovo je jedan od najpoznatijih fenomena u saobraćaju.

Stanete u jednu kolonu i čini vam se da se druga traka neprestano kreće. Pređete u nju – i odjednom ona stane.

Vratite se u prethodnu – i upravo tada ta traka počne da se kreće.

Problem je u tome što mnogo više primećujemo trenutke kada drugi napreduju, a mi stojimo.

Zbog toga imamo utisak da smo izabrali „najgoru moguću traku“, čak i kada je razlika u vremenu minimalna.

Semafori dodatno stvaraju osećaj beskrajnog čekanja

Beograd ima veliki broj raskrsnica na kojima vozači u špicu mogu provesti značajan deo puta čekajući zeleno svetlo.

Kada ste već nervozni zbog gužve, svaki crveni signal deluje duže nego što zaista traje.

Posebno ako nakon zelenog svetla samo nekoliko automobila uspe da prođe raskrsnicu, dok se kolona ponovo zaustavlja.

Tada nastaje osećaj da se praktično ne pomeramo.

Telefon može da bude dodatni problem

Kada stojimo u saobraćaju, mnogi automatski posežu za telefonom.

Jedna poruka, nekoliko obaveštenja ili kratko pregledanje društvenih mreža mogu delovati kao način da vreme brže prođe.

Međutim, telefon ne rešava osnovni problem.

Ako vozite, korišćenje telefona predstavlja ozbiljan bezbednosni rizik, čak i kada se automobil kreće veoma sporo.

Bolja opcija je muzika, radio, audio-knjiga ili podkast koji možete slušati bez gledanja u ekran.

Kako da vam gužva bude manje stresna?

Ne možemo uvek da utičemo na broj automobila na ulicama, ali možemo da promenimo način na koji doživljavamo putovanje.

Ako znate da je špic, krenite nekoliko minuta ranije kada je to moguće. Nemojte planirati put tako da vam svaki zastoj stvara paniku.

Takođe, pokušajte da ne gledate na sat svakih nekoliko minuta.

Ako putujete javnim prevozom, vreme možete iskoristiti za čitanje, slušanje muzike ili podkasta. Ako vozite, fokus treba da bude na bezbednoj vožnji i praćenju saobraćaja.

I najvažnije – prihvatite da ne možete kontrolisati sve.

Ne možete naterati kolonu da se pomeri brže.

Možda nije problem samo u 30 minuta

Na kraju, ono što nam deluje kao dva sata često zaista jeste samo pola sata.

Ali tih 30 minuta može biti ispunjeno nervozom, neizvesnošću, čekanjem i stalnim gledanjem na sat.

Zato je subjektivni osećaj vremena potpuno drugačiji.

Beogradski špic verovatno neće nestati preko noći. Gužve će i dalje biti deo svakodnevnog života prestonice.

Ali možda sledeći put kada ostanete zaglavljeni u koloni ne morate da se borite protiv svakog minuta.

Pustite muziku, udahnite, ostavite telefon po strani i prihvatite da ćete nekoliko minuta jednostavno provesti – čekajući.

Jer ponekad nije problem u tome što put traje 30 minuta.

Problem je što želimo da tih 30 minuta prođe odmah.