Namestili ste alarm za 7 ujutru, ali se budite nekoliko minuta ranije – potpuno budni i bez ikakvog zvuka koji vas je probudio. Ako vam se ovo često dešava, niste jedini. Ljudsko telo ima sopstveni sistem za određivanje vremena, a on može da „nauči“ kada je trenutak za buđenje.

U pitanju je cirkadijalni ritam, odnosno unutrašnji biološki sat koji utiče na san i budnost, telesnu temperaturu, lučenje hormona i druge procese u organizmu.

Ako svakog dana ustajete približno u isto vreme, vaš organizam vremenom može da prepozna obrazac. Mozak dobija informacije o tome kada obično odlazite na spavanje i kada ustajete, pa počinje da priprema telo za buđenje pre nego što zazvoni alarm.

Telo se priprema pre nego što otvorimo oči

Kako se približava vreme uobičajenog buđenja, u organizmu se menjaju određeni procesi povezani sa budnošću. Jedan od važnih hormona je kortizol, čiji se nivo prirodno povećava u jutarnjim satima i pomaže organizmu da pređe iz stanja sna u budnost.

Zbog toga se može dogoditi da se probudite nekoliko minuta pre alarma.

Naravno, to ne znači da organizam poseduje savršen „sat“ koji zna tačno koliko je 6:57. Na buđenje utiču brojni faktori – vreme odlaska u krevet, kvalitet sna, svetlost, temperatura, stres, buka i svakodnevne navike.

Što je rutina pravilnija, to je obrazac izraženiji

Ljudi koji svakog dana ustaju u približno isto vreme često lakše razvijaju stabilan ritam spavanja. Organizam počinje da očekuje određeni trenutak buđenja, pa se neki ljudi bude spontano čak i kada alarm nije uključen.

S druge strane, ako vikendom spavate do podneva, a radnim danima ustajete rano, unutrašnjem satu je mnogo teže da održi stabilan obrazac.

Zanimljivo je da i svetlost ima ogromnu ulogu. Jutarnja svetlost pomaže telu da razlikuje dan od noći i jedan je od najvažnijih signala koji podešavaju cirkadijalni ritam.

Zato sledeći put kada otvorite oči nekoliko minuta pre alarma, ne mora da znači da imate neku neobičnu sposobnost. Vaš organizam je verovatno jednostavno veoma dobro upoznat sa vašom rutinom.

A ako se probudite tačno minut pre zvona – možete slobodno da se pohvalite da je vaš unutrašnji alarm ovog puta pobedio onaj na telefonu.

Dovoljno je da vidite nekoga kako se uporno češe po ruci, vratu ili glavi i – odjednom i vas počne da svrbi. Mnogi su ovu neobičnu pojavu doživeli bezbroj puta, a što je još zanimljivije, ponekad je dovoljno samo da gledamo osobu koja se češe da osetimo potrebu da uradimo isto.

Ova pojava poznata je kao „zarazni svrab“, a naučnici je povezuju sa načinom na koji naš mozak obrađuje ono što posmatramo kod drugih ljudi.

Kada vidimo osobu koja se češe, mozak ne registruje samo pokret. On može da aktivira određene oblasti povezane sa osećajem svraba i potrebom da se telo na njega reaguje. Zbog toga se kod nekih ljudi javlja pravi osećaj nelagodnosti na koži, iako ne postoji nikakav fizički nadražaj.

Sličan princip može se primetiti i kod zevanja. Kada neko pored nas zevne, često i sami osetimo potrebu da otvorimo usta i udahnemo. Naše reakcije na ponašanje drugih ljudi mogu biti veoma automatske, a svrab je još jedan zanimljiv primer kako ono što vidimo može da utiče na ono što osećamo.

Mozak „uči“ od onoga što vidi

Istraživanja su pokazala da posmatranje češanja može povećati osećaj svraba, posebno kod osoba koje već imaju određenu osetljivost kože. Što duže gledamo nekoga kako se češe, veća je šansa da ćemo i sami početi da obraćamo pažnju na sopstvenu kožu.

Tu važnu ulogu ima i sugestija. Čim pomislimo na svrab, mozak može početi da obraća pažnju na i najmanje senzacije koje bismo inače potpuno ignorisali – dodir odeće, dlačicu na koži ili blagu iritaciju.

A sada dolazi najzanimljiviji deo – dok čitate ovaj tekst i zamišljate nekoga kako se češe, postoji šansa da ste se i sami makar jednom počešali.

To nije slučajnost. Naše telo i mozak neprestano prate okolinu, pa čak i naizgled jednostavan prizor, poput osobe koja se češe, može da pokrene reakciju koju nismo ni očekivali.

Gotovo svaki vlasnik psa bar jednom je video isti prizor: nešto kaže svom ljubimcu, a pas odmah nagne glavu u stranu i pogleda ga kao da pokušava da razume svaku reč.

Taj izraz je mnogima simpatičan, ali iza njega se krije nekoliko mogućih razloga.

Pas pokušava da obrati pažnju

Psi veoma dobro prate ljudski glas.

Kada čuju nešto što im je poznato, posebno svoje ime ili reč koju povezuju sa hranom, šetnjom ili igrom, mogu posebno pažljivo da slušaju.

Naginjanje glave može biti deo tog procesa.

Važni su i ton i izraz lica

Pas ne sluša samo reči.

On prati ton kojim govorimo, izraz lica, pokrete tela i situaciju u kojoj se nalazi.

Ako mu se obraćamo drugačijim tonom nego inače, pas može pokušati da „sastavi sliku“ iz svih tih informacija.

Možda pokušava bolje da nas vidi

Postoji i jednostavno objašnjenje.

Oblik pseće njuške može delimično da zaklanja pogled na deo ljudskog lica. Promenom položaja glave pas može dobiti drugačiji ugao gledanja.

To mu može pomoći da bolje prati naš izraz lica i reakciju.

Neki psi to rade češće

Psi se međusobno razlikuju.

Neki su posebno zainteresovani za ljudski govor, dok drugi mnogo više reaguju na pokrete, mirise ili zvukove iz okruženja.

Ako pas često naginje glavu kada mu se govori, moguće je da je naučio da takvo ponašanje privlači pažnju. Čovek se nasmeje, pomazi ga ili nastavi da priča, pa pas dobija razlog da ponovi isto.

Zato taj mali pokret govori mnogo

Naginjanje glave nije nužno znak da pas razume svaku izgovorenu reč.

Ali jeste lep primer koliko su psi tokom zajedničkog života sa ljudima naučili da obraćaju pažnju na naše ponašanje.

Možda ne razumeju naš jezik na isti način kao mi, ali veoma dobro uče šta određeni glas, pokret i izraz lica znače.

A kada sledeći put pas nagne glavu dok mu pričate, moguće je da upravo pokušava da shvati šta želite od njega.