Kasandra i Aleks su umesto skupog gradskog života izabrali mirnu svakodnevicu u Abrucu, pronašavši prostranu kuću i niže troškove

Kasandra Tresl i njen suprug Aleks Ninman odlučili su da promene život iz korena kada su tokom boravka u Evropi 2020. saznali da čekaju dete. Iako su prvobitno planirali povratak u SAD, nakon što su sagledali sve troškove života i kupovine stana u Americi, shvatili su da im je to preveliko opterećenje. Umesto toga, odlučili su da ostanu u Evropi i pronađu svoj dom u malom italijanskom mestu. Ispostavilo se da su za novac za koji u Beogradu ne bi mogli da kupe ni pola garsonjere, uspeli da kupe prostranu, dvospratnu kuću od 100 kvadratnih metara u Abrucu.

Nakon što su neko vreme proveli u Češkoj kod Kasandrinog dede, par je detaljno istražio evropsko tržište nekretnina. Posebno ih je privukla italijanska inicijativa prodaje napuštenih kuća po simboličnim cenama, čime vlasti pokušavaju da ožive mala mesta. “Uvek sam zamišljala povratak u Ameriku kada dobijem dete. Ali kad smo izračunali sve troškove, shvatila sam da bi to za nas bila mnogo skuplja opcija”, ispričala je Kasandra.

Tokom 2021, obišli su čak 15 kuća širom Italije, najviše u regijama Abruco i Toskana. Njihov izbor pao je na staru kuću na dva nivoa u Abrucu, sa dve spavaće sobe, tavanskim prostorom, podrumom i terasom s pogledom na brda. Kuću su kupili početkom 2022. godine za 11.500 evra, i to u gotovini. “Nisam želela da kupim ništa što prethodno nisam videla. Terasa nam je bila posebno važna, jer sa nje imamo prelep pogled i mesto za odmor”, ističe Kasandra.

Kuća je bila napuštena gotovo tri decenije i zahtevala je ozbiljno renoviranje, od zamene svih instalacija do kompletne adaptacije kuhinje i kupatila, kao i zamene prozora i vrata. Da bi uštedeli, Aleks je sam uradio veći deo radova, dok su za zahtevnije intervencije angažovali majstore. Ukupna adaptacija koštala ih je između 12.000 i 15.000 evra. Proširili su terasu, napravili još jedno kupatilo i podrum pretvorili u gostinsku sobu. Većinu radova završili su do kraja 2022. godine, a dalje uređenje nastavili su u 2023.

Život u italijanskom selu donosi im znatno niže mesečne troškove: internet ih mesečno košta 12 evra, porez na nekretninu iznosi 61 evro godišnje, voda 91 evro na svaka dva meseca, struja 217 evra na isti period, a odvoz smeća 286 evra godišnje. Tokom zime, grejanje na pelet plaćaju oko 200 evra mesečno.

Nakon preseljenja, Kasandra je promenila karijeru i danas vodi blog o putovanjima, uz rad za poznatu kompaniju iz te oblasti. Aleks se bavi iznajmljivanjem nekretnina turistima. Dodatno, 2024. godine su kupili još jednu kuću u blizini, sa dve spavaće sobe i vrtom, za 17.000 evra, koju takođe izdaju posetiocima.

Za sada, povratak u SAD nije u planu. “Možda ćemo se jednog dana preseliti negde drugde, ali sigurno ne u skorije vreme. Važno mi je da naše dete ima stabilno detinjstvo”, kaže Kasandra. Do Amerike putuju jednom godišnje, dok im svakodnevica u Italiji omogućava mirniji ritam i više vremena za porodicu. “Drago mi je što moja ćerka odrasta u Italiji i što ima priliku da iskusi nešto drugačije”, zaključuje Kasandra.

Anđela je kroz ljubav usvojitelja i istrajnost postala uspešna majka i nastavnica, inspirišući decu iz domova da veruju u sebe

Anđela Milojević iz Užica započela je život kao beba napuštena u porodilištu avgusta 2000. godine, provodeći prvih osam meseci bez porodice u bolničkoj sobi. Njena sudbina preokrenuta je zahvaljujući članku u novinama koji je pročitao Miladin iz Despotovca, nakon čega su on i supruga Radica, posle dugih godina borbe sa sterilitetom, odlučili da Anđeli pruže dom. Tako je Anđela dobila novo ime, sigurno okruženje i ljubav roditelja koju nikada ranije nije imala.

Danas je Anđela uspešna inženjerka elektrotehnike, nastavnica u osnovnoj školi, i majka četvorogodišnje Bogdane. Govoreći o svom detinjstvu, Anđela je podelila kroz kakve je teškoće prolazila i kako je saznala istinu o svom poreklu. „Mene je rodila ‘nazovi majka’, a potom ostavila u užičkoj bolnici. Rekla je da ne želi dete, da ne želi da me podoji, da ne želi da me pogleda i tražila je da me pomere od nje. Nije želela ništa da kaže, jedino što je rekla medicinskom osoblju bilo je: ‘Dajte joj ime Ana’“, ispričala je Anđela.

Osoblje bolnice, ganuto njenom pričom, odlučilo je da joj dâ ime Milica i objavi vest u novinama, nadajući se da će pronaći porodicu za nju. Miladin je, listajući novine na putu do posla, ugledao Anđelinu fotografiju. „Kada je došao, iako sam do tada uvek bila u svom krevetiću i ćutala, pružila sam ruke ka njemu, kao da sam znala. On je rekao: ‘Ovo će sigurno biti moje dete’ i izborio se za mene“, navela je.

O svom poreklu Anđela je saznala slučajno, sa sedam godina, od komšinice dok se igrala sa njenom unukom: „Igrala sam se sa njenom unukom i ona mi je rekla: ‘Tebi Radica i Miladin nisu pravi roditelji, ti si usvojena’“, priseća se Anđela. Iako je taj trenutak bio težak za porodicu, Anđela ističe da se nikada nije stidela svog porekla.

U kasnijim godinama, poželela je da pronađe biološku majku. Susret je bio kratak i emotivno naporan. „Pitala sam je samo ‘zašto’, a ona mi je rekla: ‘Nemam šta da pričam, to je prošlo i mene to ne zanima’. U tom trenutku sam izgubila svest i završila u Hitnoj pomoći, a ona je otišla kući i više nikada nije pitala za mene“, ispričala je. Takođe je saznala da ima brata i sestru, ali oni nisu želeli kontakt zbog uticaja majke.

Uprkos svemu što je prošla, Anđela ne oseća ogorčenost. „Nisam ljuta jer znam da nisam kriva. Ako ona može da živi sa tim, neka živi. Bog je tu da sudi, ne ja. Ne mrzim je, ali je ne volim i ne mogu da je nazovem majkom“, kaže ona. Svoju životnu priču koristi da pomogne deci iz domova, podsećajući ih da njihova vrednost ne zavisi od toga što su napušteni. „Želim da poručim toj deci da ih čeka bolji život i da to što su ostavljeni ne znači da manje vrede.“

Danas Anđela ponosno gradi svoju porodicu i karijeru, verujući da je svaki deo njenog puta imao smisao i da može biti inspiracija drugima.

Adrijana i Maja iz Rumunije dokazuju kako ljubav, strpljenje i otvoren razgovor mogu izgraditi snažnu vezu između majke i deteta

Adrijana Vasiljesku iz Rumunije odlučila je pre tri godine da postane samohrana majka usvajanjem devojčice. Sa 46 godina i iza sebe uspešnom karijerom, bila je spremna da pruži dom i ljubav detetu kojem je to najviše potrebno. Njena ćerka Maja imala je gotovo osam godina kada su prvi put počele zajednički život, što je donelo i mnoge izazove, ali i dragocene trenutke bliskosti. Adrijana je oduvek želela da usvoji devojčicu, a kada je ugledala Majinu fotografiju, kaže da je odmah osetila povezanost: „Njene mirne oči i iskren osmeh odmah su me osvojili.” Ipak, prvi susret nije bio lak, jer Maja nije bila spremna da upozna novu osobu. Uz puno strpljenja i podršku stručnjaka, njih dve su postepeno gradile međusobno poverenje. Prvi zajednički praznici, Božić, polazak u školu sa majkom i bakom, kao i svakodnevni mali trenuci, pomogli su Maji da se navikne na novu sredinu. Promena iz hraniteljske porodice bila je posebno teška – Maja je često plakala noću i povlačila se u sebe, a Adrijana je tada mogla samo da je zagrli i pokaže koliko je voli. „Njene oči su izgubile sjaj. Trebalo joj je vreme da se smiri, ali je pokazala koliko je snažna i hrabra“, iskreno deli Adrijana. Prilagođavanje novoj školi donelo je dodatne poteškoće. Maja je u početku odbijala školu iz straha od reakcija drugih i čak nije želela ni da jede. Adrijana je tada organizovala obroke sa decom iz komšiluka i vodila otvorene razgovore sa Majom o svemu što je muči. „Sve rešavamo razgovorom. Verujem da će njeni strahovi vremenom nestati“, kaže ona. Maja je bila uključena u sve važne odluke – od promene škole do izbora imena, što joj je dodatno davalo osećaj sigurnosti. „Objasnila sam joj da sam je tražila i čekala čitav život. Zajedno donosimo odluke i trudim se da uvek zna koliko je voljena“, ističe Adrijana. Danas su Adrijana i Maja veoma povezane. Maja sada svoju majku zove „mama“ i bez zadrške pokazuje emocije. „Otkako je Maja sa mnom, svaki dan mi je ispunjen radošću. Njena sreća mi je najvažnija“, zaključuje Adrijana. Ova priča podseća koliko su ljubav, strpljenje i iskren razgovor važni za izgradnju poverenja i sreće u porodici nakon usvajanja.