Naledi Repaja sa suprugom obnovila staru kuću u Malom Crniću i stvorila autentičan dom koji slavi dve kulture

Naledi Repaja, poreklom iz južnoafričkog plemena Zulu, zajedno sa suprugom Bojanom odlučila je da zameni užurban život u Beogradu za mirnu svakodnevicu u selu Malo Crniće. Oni su obnovili kuću staru više od 130 godina, pretvarajući je u dom koji na jedinstven način kombinuje elemente afričke i srpske tradicije. Porodica Repaja je devet godina provela u Beogradu, ali su zbog dece poželeli više slobode i prirode. „Želeli smo da deca rastu u slobodi, a ne da ih gledam samo dok se igraju u parku, dok mene kod kuće čekaju obaveze“, ističe Naledi, koja danas uživa u seoskim radostima.

Njihov novi dom nekada je bio stara kuća od blata, a sada odiše toplinom prošlih vremena. Naledi i njen suprug uložili su mnogo truda u renoviranje svakog kutka, čuvajući autentične detalje. Enterijer podseća na francuski dvorac, sa starinskim nameštajem od drveta i kristalnim lusterima, dok su zidovi obojeni prema bojama Naledi omiljenih šoljica i čaša. Kupatilo krase cvetne tapete i stara kada, a zanimljivo je da je tu ostao i dimnjak u kojem se nekada pekao hleb.

Posebno su dragoceni predmeti koje su pronašli u kući – stari gobleni, igle, platna i sapun iz prošlog veka. „Ovi detalji me podsećaju na dom moje bake u Africi“, ističe Naledi, poklanjajući svakom predmetu posebno poštovanje.

Porodica danas slavi čak tri slave: Svetog Nikolu, Đurđevdan i Svete Vrače. Kada su pronašli ikonu Svetog Nikole u kući, odlučili su da tu slavu obeležavaju svake godine, a Naledi sa ponosom govori o ovom običaju.

Iako nije odrasla u Srbiji, Naledi je savladala brojne domaćinske veštine. Sama kiseli kupus, pravi ajvar i rakiju, a letnju kuhinju uredila je ispod starog oraha. „Ja verujem da recept uspe samo ako sama ljuštim i meljem paprike“, otkriva Naledi i dodaje da inspiraciju nalazi u pričama žena iz prošlosti.

Nakon svih svakodnevnih obaveza, Naledi se opušta u svojoj vinskoj sobi gde snima podkast „Čaša vina sa Naledi“ i razgovara sa ženama iz svog kraja. Njena priča pokazuje da ljubav prema porodici i tradiciji može stvoriti dom iz snova, bez obzira na to gde živite.

Sve više roditelja odlučuje se za jedinstvena imena, iako to često izaziva podeljena mišljenja okoline

U poslednje vreme, roditelji sve češće biraju neobična i nesvakidašnja imena za svoju decu, a ovaj trend dovodi do različitih reakcija u društvu. Britanska influenserka Kejti, koja živi i radi u obrazovanju u Ujedinjenom Kraljevstvu, podelila je svoje iskustvo sa izborom imena za svoju decu. Ona ima dvogodišnjeg sina Bodena i jednogodišnju ćerku Marfi, a ističe da je želela da njihova imena budu potpuno jedinstvena i da se ne povezuju sa drugima, posebno jer se svakodnevno susreće sa mnogim učenicima istih imena.

Kejti i njen suprug su imali dogovor oko izbora imena: ako dobiju sina, ime će izabrati on, a ako dobiju ćerku – ona. Sin je dobio ime Boden, inspirisano poznatim novozelandskim ragbi igračem Bodenom Beretom, iako je Kejti u početku razmišljala o imenu Kit. Priznala je: „Kada sam ga prvi put ugledala, pomislila sam: ‘Ne, on je Boden.’“ Za ćerku su se oboje složili da joj daju ime Marfi, prema liku iz naučno-fantastičnog filma, a Kejti kaže: „Moj muž i ja smo jednostavno obožavali to ime – zvučalo nam je tako kul.“

Ona je otvoreno govorila o tome da su reakcije na neobična imena često neprijatne, ali naglašava da obožava imena svoje dece i da nije zažalila zbog izbora. „Samo bih volela da ljudi bolje sakriju svoje razočaranje kada ih čuju“, iskreno priznaje Kejti. Njena priča podstakla je i druge roditelje da podele svoja iskustva – neke majke su istakle da ih pogađa kada im neko kaže da je ime njihovog deteta neobično ili staromodno, dok su druge navele da ih tuđa mišljenja ne dotiču.

Prema najnovijim statistikama, tradicionalna imena su i dalje najčešći izbor širom sveta, ali je primećen porast popularnosti retkih i originalnih imena. Aktuelni podaci pokazuju da su Olivija i Muhamed i dalje najčešća imena za devojčice i dečake, dok su Lili, Ajla i Ava među najtraženijima. I pored različitih reakcija, sve veći broj roditelja odlučuje se za imena koja za njih imaju posebno značenje, bez obzira na komentare okoline.

Priča Dajane Raškaj o životu sa cističnom fibrozom, izazovima i podršci koju pruža drugim majkama

Dajana Raškaj iz Beograda postala je majka sa 21 godinom, presrećna što je na svet donela zdravog dečaka po imenu Vasilije. Međutim, već u prvim mesecima života njenog sina, počela je da uočava da Vasilije ne napreduje u težini, iako su joj lekari govorili da je sve u granicama normale. Prava zabrinutost nastala je kada je, tokom kupanja sa četiri meseca, Dajana primetila da njena beba ne može da podigne ruke i noge, a telo mu je delovalo otečeno. “Shvatila sam da je situacija ozbiljna, da Vasilije ne reaguje kako bi trebalo i da nešto nije u redu”, ispričala je Dajana.

Zahvaljujući odlučnosti svoje majke, Dajana je istog dana odvela sina u bolnicu, gde su lekari brzo reagovali i spasili mu život. Dijagnoza koja je brzo usledila bila je cistična fibroza – retka, neizlečiva genetska bolest koja najviše pogađa pluća i sistem za varenje. Dajana pamti trenutak kada su joj lekari rekli da je očekivani životni vek dece sa ovom dijagnozom tada bio svega 25 godina.

Vasilije je morao da se pridržava rigorozne terapije i posebnog režima ishrane. Dajana navodi: “Imala sam zadatak da za svaki njegov obrok otvorim kapsule i izbrojim tačno 186 granula enzima, samo da bi mogao da svari mleko.” Svakodnevni život bio je ispunjen inhalacijama, čestim boravcima u bolnici i izolacijom kako bi se izbegle infekcije.

Dolaskom inovativne terapije, Vasilijev život se promenio nabolje. Danas ima 35 kilograma, ide u peti razred i bavi se fudbalom. Redovno uzima terapiju, a često svojoj mami govori da je “carica života i lavica”. Dajana nije samo majka troje dece, već je i predsednica Udruženja cistične fibroze Srbije. Tokom godina suočila se i sa ozbiljnim zdravstvenim komplikacijama, posebno tokom drugog porođaja.

Svim majkama koje prolaze kroz slične izazove Dajana poručuje: “Nije sramota potražiti pomoć psihoterapeuta. Morate da ostanete jake. Ako je mama dobro, dobro je i dete. Retki su snažni i retki su važni!”