Majka jedanaestoro dece iz Vrdila otkriva kako ljubav, pomoć i vera čine svakodnevicu mogućom

Maja Kovačević iz sela Vrdila kod Kraljeva ostala je bez supruga pre sedam godina, ali i dalje sama brine o jedanaestoro dece – osam sinova i tri ćerke. Iako se mnogi pitaju kako uspeva da organizuje toliko članova porodice, Maja stalno dokazuje da su upornost, međusobna podrška i ljubav dovoljni da se održi stabilan dom, čak i u najizazovnijim trenucima.

Njena najstarija ćerka Milica je već studentkinja i velika pomoć u svakodnevnim obavezama, dok najmlađi Đorđe tek polazi u školu. Razlika u godinama među decom unosi posebnu energiju i dinamiku u njihov dom, ali Maja smatra da ih to dodatno zbližava. Kako ističe: „Milica mi mnogo pomaže. Ona je zaista jedna zdrava i stabilna osoba i velika podrška“.

Svi članovi porodice dele obaveze – dok jedni pomažu u kuhinji, drugi donose drva ili se brinu o ljubimcima. Priprema hrane je posebno zahtevna, te im je za jedan obrok potrebno i do četiri kilograma mesa. „Nekada je dva kilograma roštilja bilo dovoljno, sada nam treba skoro četiri. Ali nama je spremanje hrane veliki užitak. Sve radimo zajedno“, otkriva Maja.

Finansijski izazovi su svakodnevni, a najveći deo troškova odlazi na hranu. Kada su prolazili kroz najteže periode, Maja je počela da piše knjige za decu o srpskim svetiteljima i istorijskim ličnostima kako bi obezbedila dodatne prihode. „Pisala sam o Svetoj Petki, Svetoj Anastasiji, Milunki Savić, mitropolitu Amfilohiju i kneginji Persidi Karađorđević“, naglašava ona, dodajući da je poruka tih knjiga važnost snažnih i posvećenih žena.

Nakon suprugove smrti, porodica se još više okrenula veri, što je, prema Majinim rečima, bio njihov stub kroz teške trenutke. Deca su često imala pitanja o gubitku oca, a Maja je uvek nastojala da im iskreno i sa puno ljubavi odgovori.

U početku su nailazili na nerazumevanje i osude okoline zbog broja dece, ali Maji je sada najvažnije mišljenje njene porodice. Kako kaže: „Danas mi je važno samo šta Gospod misli o meni. A šta će ljudi reći, to više nije toliko bitno“.

Porodične nesuglasice se povremeno javljaju, ali svako veče završavaju zajedničkim razgovorom. Najveću radost Maja oseća kada su svi za istim stolom, posebno tokom praznika. „Najlepše mi je kada su praznici i kada smo svi na okupu. Tada shvatim da je to najveće bogatstvo koje čovek može da ima“, kaže ona.

Maja veruje da će ljubav i bliskost ostati među njenom decom, bez obzira na to gde ih život odvede. Kako ističe: „Kilometri mogu da razdvajaju ljude, ali kada smo u ljubavi i molitvi zajedno, mi smo zapravo jedni pored drugih.“

Uz podršku bake Ljubinke i zajednice, porodica iz sela podno Golije prevazilazi teške životne promene

U selu Polazi, podno planine Golije, život porodice Bugarić se iz korena promenio kada je Veliborova supruga iznenada napustila njega i njihovo četvoro dece, ostavivši ih bez ikakvog objašnjenja. Pre toga, Velibor je donio neuobičajenu odluku u svom okruženju – oženio je ženu iz Albanije sa kojom je gradio porodičnu svakodnevicu ispunjenu zajedništvom i nadom. Nakon njenog iznenadnog odlaska, Velibor je bio primoran da preuzme ulogu oba roditelja, trudeći se da deci pruži sigurnost i vođstvo kroz izazovne dane.

Najveći oslonac u ovoj teškoj situaciji postala je njegova majka Ljubinka, koja svakodnevno dolazi i brine o unucima. Ljubinka otvoreno govori o bivšoj snaji: “Iz Albanije je bila, bejaše dobra, ne mogu da kažem, i vredna i poslušna je bila… E sad kad je trebalo da imaju majku, napusti ih, nije htela da vodi računa ni o njima ni da ih čuva.” Iako je i sama odrasla bez roditelja, Ljubinka se posvetila tome da unučadima pruži ljubav i toplinu doma.

Porodica Bugarić živi skromno, oslanjajući se prvenstveno na prihode od poljoprivrede i dečiji dodatak. Tokom najtežih trenutaka, nisu bili sami – komšije, rođaci i prijatelji su se ujedinili kako bi im pomogli, a podršku su pružili i humanitarci iz regiona donoseći osnovne potrepštine i materijalnu pomoć.

Ljubinka ne krije tugu zbog situacije: “Što ih majka ostavi, bez ikakvog razloga, što polude brate, mogu tako da kažem. Najede se, napi se, iz bede je izvukosmo, i eto ostavi ih sve, i šta ću!”

Iako su svakodnevni izazovi veliki, zajedništvo, ljubav i solidarnost daju porodici Bugarić snagu da nastavi dalje. Snažna i nesebična briga bake Ljubinke unosi nadu i pruža deci osećaj sigurnosti i pažnje, pokazujući im da nisu sami čak ni u najtežim periodima.

Dr Ranko Rajović otkriva zašto prezaštićenost, digitalne navike i manjak kretanja usporavaju razvoj dece i deli praktične smernice za roditelje

Poznati stručnjak za razvoj dece, dr Ranko Rajović, tvorac NTC sistema, godinama proučava promene u razvoju najmlađih i ističe da svaka nova generacija školskih polaznika pokazuje slabije sposobnosti od prethodne. On smatra da su brze promene u okruženju i navike roditelja veliki izazov za pravilan razvoj dece, a greške koje roditelji često prave, iako iz dobre namere, mogu usporiti njihov kognitivni i emocionalni rast.

Kao primer navodi uobičajeno razdvajanje soba po polu – roze za devojčice, plava za dečake. Dr Rajović upozorava: „Ovakva podela može negativno uticati na razvoj deteta jer ga od početka ograničavamo u istraživanju sveta i izražavanju različitih interesovanja.”

Prezaštićivanje je još jedna česta greška savremenih roditelja. Majke, pod uticajem instinkta, često žele maksimalno da zaštite svoje dete, dok su očevi skloniji igri i fizičkim aktivnostima. Prema rečima dr Rajovića, „detetu treba dozvoliti kontrolisane rizike i prepreke, jer upravo tako razvija samopouzdanje i uči da rešava probleme”. On naglašava da deca ne bi trebalo da budu centar porodice, već njen deo: „Ako dete odrasta u uverenju da je sve podređeno njemu, njegova tolerancija na frustraciju je veoma niska, a kasnije može imati poteškoće u socijalnim odnosima.”

Fizička aktivnost je, po mišljenju dr Rajovića, ključna za razvoj mozga. Danas deca često do četvrte ili pete godine previše vremena provode u kolicima, a roditelji izbegavaju puzanje zbog straha od prljavštine. Dr Rajović savetuje: „Kretanje, trčanje, skakanje i puzanje su neophodni za pravilan razvoj nervnih puteva. Deci treba omogućiti bezbedan prostor za igru i kretanje, čak i ako to znači malo više čišćenja.”

Digitalne navike predstavljaju poseban izazov. Preterana upotreba ekrana može smanjiti pažnju i uticati na sposobnost učenja. Dr Rajović preporučuje tri pravila: ograničiti pristup pametnim telefonima do 11. ili 12. godine, ne dozvoljavati telefone u dečijoj sobi i izbegavati ekrane najmanje dva sata pre spavanja. „Plavo svetlo s ekrana može poremetiti hormone sna i uticati na kvalitet odmora kod dece”, ističe on.

Na kraju, dr Rajović podseća da deca najviše usvajaju ponašanja posmatranjem roditelja. „Ako vide da odrasli stalno koriste telefone, i oni će to usvajati kao model ponašanja. Zato je važno uključiti decu u svakodnevne aktivnosti u kući, čitati im priče i omogućiti im što više igre i kretanja u stvarnom svetu”, zaključuje dr Rajović.