U septembru 2006. godine, tinejdžerka iz Pocatella ubijena je pod uticajem horor filma; počinioci su i dalje u zatvoru

Septembar 2006. godine u malom američkom gradu Pocatello, Idaho, ostao je upamćen po zločinu koji je šokirao lokalnu zajednicu i ceo SAD. Šesnaestogodišnja učenica Cassie Jo Stoddart, vedra i prijateljski nastrojena devojka, kobnog vikenda čuvala je kuću svojih rođaka, nesvesna da će postati žrtva ubistva koje će dobiti naziv „Scream Murder“.

Njeni ubice, Torey Adamcik i Brian Draper, bili su njeni vršnjaci i učenici iste škole – Pocatello High School. Njihova motivacija bila je duboko ukorenjena u fascinaciji pop kulturom i stvarnim događajima. Draper je kasnije u dokumentarcu „Lost for Life“ iz 2012. godine priznao da je bio pod uticajem masakra u Columbine-u i osećaja izolacije, dok je Adamcik bio opsednut horor filmom Scream i želeo da filmsku fikciju prenese u stvarnost. Njihovo prijateljstvo trajalo je svega nekoliko nedelja pre zločina, ali ih je povezala zajednička potreba za pažnjom i uzbuđenjem.

Dan pre ubistva, mladići su snimali video zapise, praveći „listu smrti“ i otvoreno planirajući napad na Cassie. 22. septembra 2006. godine, kada je Cassie ostala sama u kući, Adamcik i Draper su odlučili da sprovedu svoj plan. Istraga je kasnije otkrila snimke na kojima Draper izjavljuje: „Žao mi je, Cassiena porodico, ali ona je morala biti ta. Moramo se držati plana. Ona je savršena, zato će umreti.“

Policija je brzo reagovala nakon pronalaska tela i ubrzo pronašla ključne dokaze koji su povezali Adamcika i Drapera sa zločinom. Video materijal, izjave i predmeti sa mesta zločina bili su presudni u razotkrivanju njihove uloge. Suđenje je izazvalo veliku pažnju javnosti. Tužilaštvo je ubistvo opisalo kao „thrill kill“ – zločin iz dosade i želje za uzbuđenjem, inspirisan horor filmom.

Na sudu su oba mladića proglašena krivim za ubistvo prvog stepena i osuđena na doživotnu robiju bez mogućnosti uslovnog otpusta. Tokom godina, Adamcik i Draper su pokušavali da preispitaju svoje presude i traže novo suđenje, ali su svi njihovi zahtevi odbijeni. Dve decenije nakon zločina, obojica i dalje služe kaznu.

Slučaj Cassie Jo Stoddart vratio se u žižu javnosti 2026. godine, zahvaljujući trodelnom dokumentarcu „The Scream Murder: A True Teen Horror Story“ na Hulu-u. U serijalu, Adamcik i Draper iznose svoja sećanja iz zatvora, dok porodica žrtve i dalje traga za odgovorima i pravdom.

Ovaj zločin ostavio je dubok trag na zajednicu Pocatella i pokrenuo širu raspravu o uticaju popularne kulture na mlade ljude i odgovornosti društva prema onima koji se osećaju izolovano. Iako su počinioci iza rešetaka, bol porodice Stoddart ne jenjava, a pitanje kako je došlo do ovakvog zločina i dalje izaziva razmišljanja.

Porodica i poznanici otkrivaju prve znake nasilja u Mansonovom detinjstvu, pola veka pre nego što je postao vođa brutalnih ubistava u Los Anđelesu

Letnja noć 9. avgusta 1969. godine promenila je tok američke kriminalne istorije. U luksuznoj vili u Los Anđelesu, trudna glumica Sharon Tate i četvoro njenih gostiju brutalno su ubijeni. Iza krvoprolića stajali su članovi grupe “Manson Family”, a njihov vođa Charles Manson bio je mozak cele operacije. Iako je svet bio zatečen, oni koji su ga poznavali iz detinjstva nisu bili iznenađeni njegovom ulogom u zločinu.

Biografija autora Jeffa Guinna oslanja se na svedočenja Mansonove sestre, rođake i poznanika iz detinjstva. Njihove priče otkrivaju da je još kao dečak u radničkom gradiću McMechen u Zapadnoj Virdžiniji Manson pokazivao uznemirujuće obrasce ponašanja. Već u prvom razredu, Charlie je manipulisao vršnjacima—uglavnom devojčicama—navodeći ih da napadaju decu koju nije voleo. Kada su nastavnici pokušali da ga pozovu na odgovornost, tvrdio je da su deca sama odlučila da ga slede, često izbegavajući kaznu.

Njegova sklonost nasilju nije se završavala na manipulaciji. Kada bi se osetio uvređenim, reagovao je direktnom agresijom. Porodica Thomas, kod koje je živeo dok mu je majka Kathleen služila zatvorsku kaznu zbog pljačke, pamti ga kao problematičnog dečaka. Rođaka Jo Ann, tri godine starija od njega, priseća se da je Charlie lagao, izazivao nevolje i stalno pokušavao da bude u centru pažnje. Često je koristio svaku priliku da izazove haos, naročito kada su odrasli bili prisutni.

Zanimanje za oružje i oštre predmete javilo se rano. Jo Ann je svedočila da je Manson, već sa sedam godina, bio fasciniran noževima i pištoljima. Ove rane sklonosti, prema Guinnu, predstavljale su jezivu najavu kasnijih zločina.

Kada je 1969. godine otkriveno da je Charles Manson organizovao masovna ubistva u Kaliforniji, njegova porodica i poznanici iz detinjstva nisu bili iznenađeni. Njihova svedočenja osvetljavaju put kojim je Manson išao od problematičnog deteta do jednog od najpoznatijih zločinaca u američkoj istoriji.

Danas, više od pola veka kasnije, slučaj Manson ostaje simbol manipulacije, nasilja i zla koje može proizaći iz naizgled običnog detinjstva. Svedočenja njegove porodice i dalje služe kao podsetnik da su prvi znaci opasnog ponašanja često vidljivi mnogo pre nego što se dogodi tragedija.

Dahmer je odgovoran za smrt 17 muškaraca i dečaka u periodu od trinaest godina, osuđen i ubijen u zatvoru 1994.

Između 1978. i 1991. godine, ime Jeffrey Dahmer unosilo je strah i zaprepašćenje u američku svakodnevicu. U tih trinaest godina, Dahmer je postao sinonim za jedan od najmonstruoznijih serijskih zločina u istoriji Sjedinjenih Država, odgovoran za smrt 17 muškaraca i dečaka. Njegova priča završila je tragično, kada je 1994. godine ubijen u zatvoru od strane drugog zatvorenika.

Dahmerova kriminalna aktivnost počela je krajem sedamdesetih godina prošlog veka, u vremenu kada su izveštaji o nestalim osobama postajali sve češći, a policijske istrage često nailazile na ćutanje i nedostatak tragova. Žrtve ovog slučaja bili su muškarci i dečaci, čija su imena i sudbine zauvek ostali vezani za ovaj zločin. Prvi zločini prošli su gotovo neprimećeno, što je omogućilo Dahmeru da godinama izbegava pravdu, dok je broj nestalih rastao, a sumnja se širila.

Policijska istraga bila je u početku otežana nedostatkom svedoka i nemogućnošću da se žrtve međusobno povežu. Tek kada su dokazi počeli da se akumuliraju, postalo je jasno da je reč o delu serijskog ubice. Ključni trenutak nastupio je kada je Dahmer uhapšen; tada su istražitelji pronašli dokaze koji su povezali više nestanka i ubistava sa njegovim imenom.

Nakon hapšenja, Dahmer je osuđen za ubistva i seksualne zločine nad ukupno 17 žrtava. Ova presuda izazvala je šok u američkoj javnosti i otvorila brojna pitanja o tome kako je uspeo da izbegne pravdu toliko dugo. Suđenje je privuklo veliku pažnju medija, a detalji iz istrage dodatno su produbili osećaj užasa i neverice u društvu.

Dahmerova smrt 1994. godine, kada ga je u zatvoru ubio drugi zatvorenik, označila je kraj jednog od najstrašnijih poglavlja u američkoj kriminalističkoj istoriji. Slučaj Jeffreyja Dahmera ostaje primer istrage koja je promenila pristup policije serijskim zločinima i ostavila dubok trag u kolektivnom sećanju. Ovaj slučaj i dalje se prepričava kao podsećanje na opasnosti zanemarivanja znakova i na važnost istrajnosti u potrazi za istinom.