Kako su Jelena i Srđan Strainović izgradili organsku farmu i porodicu daleko od gradske gužve

Srđan Strainović, poreklom iz sela Lopatice kod Kraljeva, odlučio je da se nakon 25 godina rada u marketingu i građevini u Nemačkoj, vrati u Srbiju. U toj odluci pridružila mu se supruga Nasim iz Irana, koja je promenila ime u Jelena nakon venčanja. Godine 2018, kupili su imanje sa dva objekta, štalom i 27 hektara zemlje, i započeli život potpuno drugačijeg ritma, posvećen prirodi i porodičnim vrednostima.

Jelena je rođena u Španiji, odrasla u Nemačkoj i završila arhitekturu, a pre preseljenja radila je na različitim projektima. Danas, svakodnevica porodice Strainović protiče okružena životinjama i prirodom, daleko od gradske užurbanosti. Prve godine nisu bile lake. Srđan kaže: “U početku ništa nismo znali, ali smo učili iz grešaka. Prvu baštu su nam pojele ovce, krmače su pravile probleme, a zasad malina nam se osušio zbog neadekvatne nege. Samo zahvaljujući ušteđevini i upornosti nastavili smo dalje.”

Njihovo gazdinstvo danas je registrovana organska farma sa sertifikatom za organsku proizvodnju. Osim što uzgajaju povrće i domaće životinje, osmislili su i koncept radnog turizma: gosti mogu učestvovati u svakodnevnim poslovima na selu, poput kosidbe, brige o životinjama i berbe voća. Ovakav pristup privlači goste koji žele autentično seosko iskustvo.

U njihovom domu svakodnevno se govori više jezika – srpski, engleski, nemački, španski i farsi – što dodatno obogaćuje porodičnu atmosferu. Jelena je zbog ljubavi prema Srđanu promenila veru i krštenjem dobila novo ime, naglašavajući da je srećna što su se odlučili na ovaj životni korak: “U Nemačkoj sam većinu vremena provodila sama sa decom, Srđan je stalno bio na poslu. Sada smo zajedno, posao delimo i porodica nam je na okupu. Hrabrost se isplatila – ako voliš, sve je lakše.”

Iako su isprva nailazili na sumnju okoline, Strainovići su dokazali da je moguće izgraditi ispunjen život na selu, čak i kada dolazite iz potpuno drugačijeg sveta. Sa dvoje dece danas uživaju u miru srpske prirode, a njihova priča inspiriše druge da razmotre povratak tradicionalnim vrednostima i život u skladu s prirodom.

Tridesetčetvorogodišnja majka deli iskustvo sa produženim dojenjem i objašnjava zašto prati potrebe svoje dece, uprkos podeljenim mišljenjima javnosti

Šinaj Viser, majka od 34 godine, odlučila je da svoja iskustva o produženom dojenju podeli na društvenim mrežama, što je izazvalo lavinu komentara i pažnju javnosti. Iako još uvek doji svoju četvorogodišnju ćerku, istovremeno brine i o mlađoj ćerki od 20 meseci, koja češće traži majčino mleko. Ovakav pristup izazvao je različite reakcije, ali Šinaj ističe da je dojenje prilagodila isključivo potrebama svojih ćerki.

Njena objava izazvala je veliki broj komentara – dok neki podržavaju njen izbor kao prirodan i blizak detetu, drugi ga smatraju neprimerenim ili preteranim. Često se suočava sa kritikama da produženo dojenje koristi više njoj nego detetu, ali ona to odbacuje. Kako kaže: “Produženo dojenje ne praktikujem zbog svoje udobnosti, već zato što verujem da odgovara potrebama moje dece.”

Stav o dojenju promenila je nakon što je proučila razne kulturne običaje i naučna istraživanja na tu temu. „Shvatila sam da je kroz istoriju produženo dojenje bilo mnogo češće nego što se danas smatra u zapadnim društvima“, navodi Viser i dodaje da je pitanje dojenja više kulturološko nego biološko.

Šinaj objašnjava da dojenje izgleda drugačije u zavisnosti od deteta: stariju ćerku doji povremeno, onda kada ona to zatraži, a nekad prođe i nekoliko dana bez dojenja. Ti trenuci su, kako opisuje, mirni i kratki, u potpunosti vođeni potrebom deteta. Sa mlađom ćerkom, dojenje je češće i tokom dana i noći, naročito tokom perioda rasta i nicanja zuba.

Za stariju ćerku, dojenje sada ima pre svega emocionalnu funkciju. Viser veruje da joj pomaže da se smiri i oseća sigurnost. “Dojenje pruža mom detetu osećaj sigurnosti i emotivne ravnoteže”, ističe ona. Smatra da prava samostalnost dolazi iz sigurne povezanosti sa roditeljem, a ne iz naglog odvajanja.

Na pitanje kada planira da prestane, Šinaj Viser odgovara da će tu odluku doneti prema potrebama deteta i njihovom odnosu. Ona je sigurna da odvikavanje ne mora biti ubrzano da bi bilo zdravo i primećuje da starija ćerka sama sve ređe traži dojenje.

Priča Bet Tomas pokazuje kako je izuzetno teško detinjstvo pretvorila u snagu kojom pomaže drugim porodicama

Bet Tomas je u detinjstvu prošla kroz ozbiljne traume i postala poznata širom sveta zahvaljujući dokumentarnom filmu iz 1990. godine, gde je prikazana njena borba sa reaktivnim poremećajem vezivanja. Kao šestogodišnja devojčica, Bet je pokazivala ponašanja koja su zabrinula porodicu i stručnjake – bila je sklona maštanju o nasilju, povređivanju životinja i imala je poteškoće sa razumevanjem i pokazivanjem emocija.

Promena u njenom životu nastupila je kada su je usvojili Tim i Džuli Tenent. Iako su joj pružili mnogo ljubavi, suočili su se sa izazovima – Bet je patila od noćnih mora, često je bila napeta i nije mogla da razume bliskost. Kasnije je utvrđeno da je reč o reaktivnom poremećaju vezivanja, stanju koje nastaje kod dece izložene ranim traumama poput zanemarivanja ili zlostavljanja. Psiholog Ken Megid postavio je Bet ovu dijagnozu i preporučio joj intenzivnu terapiju kod Nensi Tomas, stručnjakinje za rad sa decom koja su preživela traume.

Nensi Tomas je naglasila koliko je važno pomoći deci da izgrade osnovno poverenje: „Kada je poverenje slomljeno na samom početku života, dete uči da svet funkcioniše bez ljubavi i bez sigurnosti.“ Uz njenu podršku, Bet je prošla kroz strukturiran program zasnovan na izgradnji sigurnosti, rutine i poverenja. Tokom vremena, Bet je uspela da razvije zdravije emotivne obrasce i izgradi odnose s ljudima oko sebe.

Danas je Bet Tomas medicinska sestra specijalizovana za neonatalnu negu i drži predavanja o poremećajima vezivanja. Svoje lično iskustvo koristi da inspiriše roditelje i žene koje se suočavaju sa porodičnim izazovima. Na jednom predavanju poručila je: „Nije vaš prošli život taj koji vas definiše, već to šta odlučite da uradite sa svojom budućnošću.“

Bet danas savetuje roditelje kako da razumeju decu koja su prošla kroz teške traume i naglašava važnost strpljenja, ljubavi i podrške u procesu oporavka. Njena priča je podsetnik da žene mogu pronaći izuzetnu snagu u sebi i prevazići i najteže životne početke.