Gotovo svaki roditelj je doživeo istu situaciju: dete je tokom dana bilo raspoloženo i saradljivo, a onda, čim se približi vreme za spavanje, počinje da traži još jednu igru, još jednu priču, čašu vode ili nešto što mu je baš tada neophodno.

Deluje kao da dete namerno „testira“ granice. Međutim, iza takvog ponašanja često se krije nešto mnogo jednostavnije – umor otežava detetu da kontroliše emocije i ponašanje.

Kada su umorna, deca teže podnose frustraciju, teže se zaustavljaju i imaju manje strpljenja. Ono što bi tokom dana prihvatila bez problema, uveče može da izazove negodovanje, plač ili raspravu.

Kod mlađe dece posebno je važno to što njihove sposobnosti samokontrole još nisu potpuno razvijene. Kada se umor nagomila, dete ima još manje mogućnosti da samo reguliše svoje ponašanje.

Zato se može dogoditi da dete baš tada počne da pregovara sa roditeljima.

„Još samo pet minuta“, „Neću da spavam“, „Hoću još jednu epizodu“ – zahtevi se nižu jedan za drugim. To ne mora nužno da znači da dete svesno pokušava da manipuliše roditeljem. Često jednostavno pokušava da odloži trenutak kada mora da prekine aktivnost i ode na spavanje.

Tu postoji i još jedan zanimljiv razlog. Deca mogu biti umorna, ali istovremeno i previše stimulisana nakon celog dana igre, vrtića, škole, ekrana i različitih aktivnosti. Telo je iscrpljeno, ali detetu je teško da se „isključi“.

Zbog toga se večernja rutina često pretvara u najteži deo dana.

Roditeljima u takvim situacijama može pomoći predvidiva rutina – slično vreme za kupanje, oblačenje pidžame, priču i odlazak u krevet. Kada dete zna šta sledi, manje je prostora za večernja pregovaranja.

Zato sledeći put kada dete baš pred spavanje počne da pomera granice, možda nije reč o tome da je odjednom postalo neposlušno. Ponekad je upravo suprotno – toliko je umorno da više nema dovoljno kapaciteta da kontroliše ono što tokom dana uspeva bez problema.

Najvrednije stvari u životu često nisu one koje kupujemo. To su obični trenuci koje primetimo tek kada više nisu deo svakodnevice.

Čovek je neobično biće.

Dok nešto ima, često o tome ni ne razmišlja.

Tek kada se promeni, shvati koliko mu je značilo.

Zdravlje.

Vreme.

Ljudi.

Mir.

Obična svakodnevica.

Evo deset stvari koje mnogi počnu da cene tek kada ih izgube.

1. Zdravlje

Dok smo zdravi, telo gotovo da ne primećujemo.

Hodamo.

Trčimo.

Penjemo se stepenicama.

Spavamo.

Jedemo.

Sve funkcioniše bez razmišljanja.

Tek kada se pojavi problem, običan dan postane nešto za čim čeznemo.

2. Roditeljski glas

Dok roditelji zovu, nekada se pitamo zašto opet zovu.

Kasnije shvatimo da bismo dali mnogo toga da još jednom čujemo njihovo:

„Jesi li stigao?“

Neke stvari postanu dragocene tek kada više ne mogu da se ponove.

3. Slobodno vreme

Mladima se često čini da imaju previše vremena.

Kasnije počnu da ga kupuju.

Odvajaju vikend.

Uzimaju odmor.

Planiraju sat vremena bez obaveza.

Tek tada shvate koliko je slobodno vreme zapravo luksuz.

4. Mirno jutro

Kafa bez žurbe.

Tišina.

Sunce kroz prozor.

Nema sastanaka.

Nema rokova.

Nema telefona koji zvoni.

To deluje potpuno obično.

Sve dok ne postane retko.

5. Ljudi koji su uvek bili tu

Porodica.

Stari prijatelji.

Komšije.

Ljudi koje viđamo godinama.

Naviknemo se na njihovo prisustvo toliko da počnemo da ga doživljavamo kao nešto što će trajati zauvek.

Ali neće.

Zato neke razgovore ne treba stalno odlagati.

6. Detinjstvo

Dok traje, želimo da odrastemo.

Kasnije bismo dali sve da imamo još jedan dan bez velikih problema.

Ne nedostaju nam igračke.

Nedostaje nam osećaj da je najveći problem na svetu to što moramo kući pre mraka.

7. Dom

Nije važno koliko je velika kuća.

Dom je često mesto gde čovek zna gde šta stoji, ko će otvoriti vrata i kakav mir ga čeka kada se vrati.

Kada ga izgubimo, shvatimo da dom nije samo prostor.

To su ljudi i uspomene.

8. Običan razgovor

Danas imamo stotine načina da komuniciramo.

Ali jedan iskren razgovor licem u lice i dalje nema zamenu.

Bez obaveštenja.

Bez skrolovanja.

Bez gledanja u ekran.

Samo dve osobe koje razgovaraju.

9. Mogućnost da kažemo „sutra“

Sutra često zvuči kao da će trajati zauvek.

Sutra ćemo se videti.

Sutra ćemo pozvati.

Sutra ćemo otputovati.

Sutra ćemo početi.

Ali niko nema garanciju da će svako „sutra“ zaista doći.

Zato neke stvari treba uraditi danas.

10. Običan dan

Možda je upravo običan dan najveći luksuz.

Nema velikih problema.

Svi su dobro.

Imate gde da se vratite.

Imate sa kim da razgovarate.

Možete da izađete napolje.

Možete da legnete i zaspite bez straha od sutrašnjeg dana.

To zvuči dosadno.

Ali čovek tek kasnije shvati koliko je vredno.

Ne čekajte da nešto nestane da biste ga primetili

Život često ne upozorava kada se nešto završava.

Poslednji razgovor možda izgleda kao običan razgovor.

Poslednje leto sa porodicom možda izgleda kao bilo koje drugo.

Poslednja šetnja sa prijateljem možda nema nikakav poseban znak.

Zato možda nije najvažnije imati više.

Možda je važnije primetiti ono što već imamo.

Jer neke od najvrednijih stvari u životu nisu skupe, nisu spektakularne i ne mogu da se kupe. Samo ih prepoznamo — ili ih shvatimo tek kada bude kasno.

Kao deca čekali smo raspust kao večnost. Danas se okrenemo i shvatimo da je prošla cela godina. Zašto se naš osećaj vremena toliko menja?

Gotovo svaka generacija odraslih ljudi u jednom trenutku izgovori istu rečenicu:

„Kako je moguće da je godina tako brzo prošla?“

Kada smo bili deca, leto je trajalo beskonačno.

Čekanje rođendana izgledalo je kao večnost.

Jedna školska godina bila je ogroman period.

A onda odrastemo.

Meseci prolaze.

Godišnji odmor prođe za nekoliko dana.

Decembar stigne pre nego što smo se navikli na prethodni januar.

I počinjemo da se pitamo gde je nestalo vreme.

Sat ne ide brže

Naravno, vreme fizički ne prolazi brže.

Sat iz detinjstva i sat danas rade na isti način.

Promenio se naš doživljaj vremena.

Jedan od razloga jeste količina novih iskustava.

Kada smo mali, gotovo sve je novo.

Prvi odlazak u školu.

Prvo putovanje.

Prvi prijatelji.

Prvi raspust.

Prvi koncert.

Prva vožnja automobilom.

Mozak takve događaje pamti mnogo detaljnije.

Odrasli život često postaje rutina

Ustanemo.

Posao.

Prevoz.

Kupovina.

Kuća.

Obaveze.

Spavanje.

I sutra isto.

Kada su dani veoma slični, mozak nema mnogo novih događaja koje bi detaljno zabeležio.

Zbog toga se period unazad može činiti kraćim.

Nije da je vreme zaista nestalo.

Imamo manje upečatljivih uspomena koje ga „dele“ na posebne trenutke.

Zato putovanja često deluju duže kada ih se sećamo

Tokom putovanja vidimo nova mesta, ljude, hranu, ulice i situacije.

Svaki dan donosi nešto drugačije.

Kada se vratimo kući, nedelja putovanja može izgledati veoma bogato.

Nasuprot tome, nekoliko nedelja provedenih u istoj rutini može u sećanju izgledati kao jedan jedini period.

Zbog toga nova iskustva mogu promeniti naš doživljaj vremena.

Možda je zato važno namerno menjati rutinu

Ne morate otputovati na drugi kraj sveta.

Dovoljno je promeniti nešto.

Prošetati drugim putem.

Naučiti novu veštinu.

Posetiti mesto u kojem nikada niste bili.

Upoznati nove ljude.

Pročitati knjigu iz oblasti koja vam je potpuno strana.

Napraviti nešto prvi put.

Nova iskustva daju danima više „tačaka“ koje mozak može da zapamti.

Deca ne žive u budućnosti kao odrasli

Deca uglavnom mnogo više žive u trenutku.

Ako se igraju, igraju se.

Ako čekaju sladoled, čekaju sladoled.

Ako su na moru, more je ceo njihov svet.

Odrasli često istovremeno razmišljaju o poslu, računima, sutrašnjem danu i onome što nisu završili juče.

Možda zato dan prođe, a da ga nismo zaista doživeli.

Vreme možda ne možemo usporiti, ali možemo učiniti da ga bolje pamtimo

Ne postoji način da godina traje duže.

Ali postoji način da ne izgleda kao da je nestala.

Više novih iskustava.

Više trenutaka bez telefona.

Više razgovora.

Više putovanja.

Više stvari koje nikada ranije nismo radili.

Jer kada jednog dana pogledamo unazad, neće biti važno koliko smo puta pogledali na sat.

Biće važno koliko smo trenutaka zaista zapamtili.

Možda zato život ne prolazi brže. Možda samo previše dana liči jedan na drugi.