Dok se centar Beograda širi u visinu, sve više ljudi traži prostor u širinu – kuću, dvorište, mir i nekoliko kvadrata više. Ali život na periferiji ima svoju cenu.

Beograd je odavno postao grad velikih razlika. Na nekoliko kilometara udaljenosti mogu se smenjivati luksuzne zgrade, porodične kuće, neasfaltirane ulice, novi kompleksi i stara naselja koja decenijama čekaju ozbiljniju infrastrukturu.

I upravo na tim rubovima grada poslednjih godina nastaje jedna drugačija slika Beograda.

Ljudi koji ne mogu ili ne žele da plate cenu života u centralnim gradskim zonama sve češće pogled okreću ka periferiji. Umesto manjeg stana u zgradi, biraju kuću. Umesto lifta i garaže, dvorište. Umesto deset minuta do posla, prihvataju duže putovanje.

Za neke je to prinuda. Za druge – sasvim svesna odluka.

Kvadrat manje, dvorište više

Jedan od glavnih razloga je jednostavan: prostor.

Za novac koji je dovoljan za relativno mali stan u centralnijem delu Beograda, na periferiji se često može pronaći kuća sa dvorištem ili veći stan, a u pojedinim rubnim zonama i mogućnost gradnje.

Za porodicu sa decom ta razlika može biti presudna.

Dečja soba, parking, terasa, dvorište, prostor za kućne ljubimce ili mogućnost da se jednog dana dogradi još jedna soba – stvari koje u centru često predstavljaju luksuz, na periferiji postaju realnija opcija.

Zato se odluka često ne svodi na pitanje „centar ili periferija“, već na pitanje šta porodica dobija za isti novac.

Beograd se završava tamo gde počinje svakodnevno putovanje

Problem nastaje kada se završi priča o kvadratima.

Kuća može biti veća i jeftinija, ali posao nije pomeren zajedno sa njom.

Škola nije uvek blizu. Vrtić može biti udaljen. Lekar, banka, pošta ili veći market zahtevaju vožnju. Ako u porodici nema dva automobila, svakodnevna organizacija može postati ozbiljan izazov.

A onda dolazi prevoz.

Za stanovnika centra, čekanje autobusa od 15 minuta može biti neprijatnost. Za nekoga ko svakog dana putuje sa periferije do drugog kraja grada, isti problem postaje deo životne rutine.

Jedan sat do posla u jednom smeru znači deset sati nedeljno provedenih u putovanju.

Na godišnjem nivou, to su dani i dani života provedeni u saobraćaju.

„Samo da imamo svoje dvorište“

Ipak, mnogi stanovnici rubnih naselja ne žale zbog odluke.

Razlog nije samo novac.

Za porodice sa decom, dvorište može značiti slobodu koju stan u zgradi teško može da ponudi. Za starije ljude, kuća predstavlja mogućnost da ostanu u svom prostoru. Za mlađe parove, periferija može biti prvi korak ka sopstvenom domu.

A tu je i ono što se u oglasima za nekretnine teško meri – mir.

Manje buke. Manje saobraćaja. Više zelenila. Komšije koje se poznaju. Deca koja mogu da izađu ispred kuće.

U nekim naseljima osećaj više podseća na manji grad nego na prestonicu.

I upravo zbog toga se može govoriti o svojevrsnoj „maloj Srbiji u velikom Beogradu“.

Periferija čuva stare navike

Dok se centralni Beograd menja velikom brzinom, rubna naselja često zadržavaju način života koji je u centru gotovo nestao.

U istom kraju možete imati porodičnu kuću koja je tu decenijama, komšiju koji poznaje pola ulice, malu lokalnu prodavnicu, baštu iza kuće i decu koja se igraju na ulici.

Ali pored toga niču nove kuće i zgrade.

Dolaze ljudi iz drugih delova grada, ali i oni koji se doseljavaju iz unutrašnjosti Srbije. Sa njima dolaze drugačije potrebe, navike i očekivanja.

Tako periferija postaje mešavina starog i novog.

Jedna ulica može izgledati kao selo, dok se nekoliko stotina metara dalje gradi potpuno novi stambeni kompleks.

Problem nastaje kada kuće stignu pre infrastrukture

Najveći izazov mnogih rubnih naselja nije nedostatak ljudi, već brzina kojom se naselja razvijaju.

Kuće se grade brzo. Zgrade niču. Broj automobila raste.

Ali infrastruktura ne prati uvek taj tempo.

Put koji je ranije koristilo nekoliko desetina porodica sada može koristiti nekoliko stotina. Kanalizacija, vodovod, javni prevoz, parking i škole postaju pitanja svakodnevnog života.

Stanovnik periferije zato često ima neobičan osećaj: živi u Beogradu, ali za neke osnovne stvari ima utisak da je izvan grada.

To je jedna od najvećih kontradikcija savremenog Beograda.

Administrativno ste u prestonici, ali kvalitet života može zavisiti od toga koliko ste udaljeni od glavne saobraćajnice.

Automobil postaje skoro obavezan

Za mnoge porodice život na periferiji teško je zamisliti bez automobila.

Jedan automobil znači komplikovanu logistiku. Dva automobila znače dodatne troškove.

Gorivo, registracija, održavanje, gume, parking i svakodnevne gužve polako pojedu deo novca koji je porodica možda uštedela kupovinom jeftinije nekretnine.

Zato računica „kuća je jeftinija“ nije uvek tako jednostavna.

Cena nekretnine je samo početak.

Prava cena života na periferiji uključuje i vreme, prevoz, energiju i organizaciju svakog dana.

Zašto onda ljudi ipak odlaze?

Zato što za mnoge računica na kraju i dalje ima smisla.

Ako porodica dobije dvostruko veći životni prostor, dvorište i mogućnost da deca odrastaju u mirnijem okruženju, možda će prihvatiti 45 minuta ili sat vremena putovanja.

Neko će reći da je to previsoka cena.

Drugi će odgovoriti da je upravo vreme provedeno kod kuće ono što im je najvažnije.

I tu se vidi suština ovog trenda.

Ljudi ne beže nužno iz Beograda.

Oni pokušavaju da pronađu Beograd u kojem mogu da žive onako kako žele.

Grad se menja od ivice ka centru

Rubna naselja više nisu samo mesta na koja se odlazi kada nema druge opcije.

Ona postaju deo dugoročne slike razvoja prestonice.

Tamo gde su nekada bile njive i vikendice pojavljuju se nove kuće, zgrade i čitava naselja. Tamo gde je nekada bilo nekoliko porodica, sada žive stotine ljudi.

Pitanje je samo da li će infrastruktura uspeti da ih prati.

Jer nije dovoljno samo izgraditi kuću.

Potrebni su put, autobus, škola, vrtić, ambulanta, kanalizacija, prodavnica i bezbedna ulica.

Bez toga periferija može postati samo mesto na kojem je kvadrat jeftiniji, ali je svakodnevni život skuplji.

Nova definicija dobrog života

Možda se zato menja i sama definicija „dobrog života“.

Za jednu generaciju to je bio stan blizu centra.

Za drugu je to možda kuća sa dvorištem na rubu grada.

Jedni žele da iz lifta izađu pravo na ulicu punu restorana i prodavnica. Drugi žele da ujutru otvore kapiju, izvedu dete u dvorište i popiju kafu bez buke saobraćaja.

Beograd zato više nije samo ono što vidimo između Kalemegdana i Novog Beograda.

Njegova budućnost sve više se gradi na obodima.

A tamo nastaje jedan sasvim drugačiji grad – manje užurban, sa više prostora, ali i sa svakodnevnim problemima koje centar često ne vidi.

Jer pitanje više nije samo gde ljudi mogu da kupe stan. Sve važnije postaje pitanje – gde mogu da kupe život koji žele.

Kasarna ‘Živojin Mišić’ i Drugi centar za obuku u Valjevu pripremaju se za prijem novih regruta i intenzivnu obuku.

Moguće vraćanje obaveznog vojnog roka u Srbiji donosi brojne promene, a kasarna Živojin Mišić u Valjevu i Drugi centar za obuku već sprovode radove kako bi budući regruti imali adekvatne uslove. Prema najavama, 75 dana obuke biće ispunjeno fizičkim aktivnostima, vežbama na otvorenom i prilagođavanjem na život u kasarni.

Tokom predstojećih meseci, kasarna i centar za obuku u Valjevu opremaju se sportskim terenima i poligonima koji su ključni za pripremu novih regruta. Pre svega, očekuje se da mladi vojnici steknu fizičku spremnost, ali i naviknu se na svakodnevni režim i disciplinu koju vojni život donosi.

Poligoni i sportski tereni u službi vojne obuke

Poručnik Lazar Adžić, komandir voda, istakao je da su u centru postavljeni veliki fudbalski teren, dva terena za košarku, teren za odbojku i tenis, kao i dva poligona za prepreke i dodatni poligoni za različite vrste višeboja. Takođe, major Miroslav Marković, komandir Komandne čete, pojašnjava da prelazak prepreka zahteva aktivaciju svih mišićnih grupa kod regruta. „Cilj je da se razvije spremnost i da se sve prepreke savladaju pravilno i bezbedno“, naglašava Marković.

Osim toga, za veći broj vojnika, Drugi centar za obuku priprema dodatni poligon u naselju Peti puk. Radovi su u toku, a završetak se planira za novembar. Potporučnik Stefan Milanović, komandir voda, istakao je da je vežbalište podeljeno u tri celine, što omogućava različite tipove obuke i usavršavanja budućih vojnika.

Šta regrute očekuje tokom 75 dana vojnog roka

Planirano je da tokom 75 dana obaveznog vojnog roka regruti prođu kroz proces prilagođavanja na vojni režim, intenzivne fizičke pripreme i praktične vežbe na raznim poligonima. Na taj način, regruti će usvajati osnovne vojne veštine, učeći kako da funkcionišu kao deo tima i kako da reaguju u različitim situacijama na terenu. Pored toga, naglasak je i na poštovanju mera bezbednosti tokom svih aktivnosti.

U međuvremenu, radovi na obnovi i opremanju kasarni i poligona intenzivno napreduju, kako bi sve bilo spremno za dolazak novih regruta, potencijalno već na proleće. Takođe, kako navode iz komande, cilj je da svaki vojnik po završetku obuke bude spreman i obučen za osnovne zadatke i izazove koje nosi vojni poziv.

Na kraju, povratak obaveznog vojnog roka donosi nove izazove i prilike za mlade, ali i podrazumeva ozbiljne pripreme i ulaganja u infrastrukturu i obuku. Prema zvaničnoj izjavi, sve aktivnosti se odvijaju prema planu i očekuje se da će budući regruti imati sve potrebne uslove za kvalitetnu obuku.

Velikogospojinski post počinje 14. avgusta i traje do 28. avgusta, uz posebna pravila ishrane i dane kada su dozvoljeni ulje i riba.

Velikogospojinski post traje od 14. avgusta do 28. avgusta i jedan je od najstrožih hrišćanskih postova. Tokom ova dva nedeljna perioda, vernici prate poseban režim ishrane, a mnogima unapred pripremljen jelovnik znatno olakšava svakodnevno pridržavanje pravila. Prema pravoslavnoj tradiciji, tokom Velikogospojinskog posta se najčešće posti na vodi, osim subotom i nedeljom kada su dozvoljeni ulje i vino. Takođe, na praznik Preobraženje, 19. avgusta, dozvoljeno je jesti ribu.

Velikogospojinski post: osnovna pravila i značaj

Velikogospojinski post je najkraći od četiri velika godišnja posta, ali važi za jedan od najstrožih. Pravilna priprema jelovnika pomaže da se svakodnevni obroci usklade sa pravilima posta, a da ishrana ostane raznovrsna. Tokom većine dana, post je na vodi, što znači da se izbegava sve što sadrži masnoće životinjskog porekla i ulje. Samo subotom i nedeljom dozvoljeno je koristiti ulje i konzumirati vino, dok je riba dozvoljena isključivo na Preobraženje, 19. avgusta. Važno je napomenuti da post nije dijeta niti detoksikacija organizma, već period duhovnog smirenja, molitve i uzdržavanja od loših misli i dela.

Predlog jelovnika za 14 dana posta

Mnogi se pitaju kako osmisliti jelovnik za Velikogospojinski post i koje su najbolje opcije za doručak, ručak i večeru. Jednostavan jelovnik može pomoći u organizaciji obroka i olakšati pridržavanje posta. Prvog dana posta, 14. avgusta, koji pada u petak, posti se na vodi. Tako, doručak može biti ovsena kaša sa suvim voćem, bez mleka i masnoća. Sličan režim se primenjuje i narednih dana, sa napomenom da tokom vikenda možete koristiti ulje i vino. Na Preobraženje, 19. avgusta, u jelovnik se može uključiti i riba, po crkvenim pravilima. Tokom svih 14 dana, preporučuje se priprema jela od žitarica, povrća, mahunarki i voća, uz izbegavanje svih namirnica životinjskog porekla.

Kada su dozvoljeni ulje, vino i riba

Prema pravilima Velikogospojinskog posta, najstroži režim važi za dane od ponedeljka do petka, kada se posti na vodi. Subota i nedelja su izuzeci, tada se može koristiti ulje i uživati u čaši vina. Poseban izuzetak je 19. avgust, praznik Preobraženje, kada se riba može naći na trpezi. Na taj način, vernici mogu lakše planirati obroke i unapred pripremiti namirnice. Ipak, osnovna poruka posta je duhovno uzdizanje i smirenje, a ne samo pridržavanje pravila ishrane.

Kroz pridržavanje pravila posta, vernici izražavaju poštovanje prema prazniku Uspenja Presvete Bogorodice, ali i rade na ličnom duhovnom napretku. Organizovan jelovnik za svih 14 dana Velikogospojinskog posta može olakšati svakodnevicu, ali suština posta ostaje u duhovnoj dimenziji, molitvi i uzdržanosti.