Hrvatski premijer Andrej Plenković u Njujorku kritikovao Srbiju zbog sahrane Ratka Mladića i najavio mogućnost blokade evropskog puta.

Hrvatski premijer Andrej Plenković iskoristio je govornicu Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku kako bi izneo kritike na račun Srbije u vezi sa procesom proširenja Evropske unije. Tema “blokada evropskog puta Srbije” zauzela je centralno mesto njegovog obraćanja, u kojem je naglasio da postupci Srbije, posebno u vezi sa nedavnom sahranom Ratka Mladića, nisu u skladu sa evropskim vrednostima.

Govoreći pred predstavnicima država članica, Plenković je naglasio da je proces proširenja Evropske unije važan za region, ali je istakao i da bi Srbija mogla da se suoči sa blokadom na svom evropskom putu. On je posebno osudio navodne počasti koje su, prema njegovim rečima, u suprotnosti sa vrednostima Unije. Na ovom događaju, prema Plenkovićevim navodima, Srbija je pokazala odnos prema prošlosti koji, po njegovom mišljenju, nije u saglasju sa principima EU.

Reakcije iz Srbije na blokadu evropskog puta Srbije

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić reagovao je na Plenkovićeve izjave, ocenjujući da su napadi iz Hrvatske usledili zbog broja građana na sahrani Ratka Mladića. Vučić je istakao da nije bilo državnih manifestacija ili posebnih počasti, već obična sahrana na kojoj su prisustvovali obični vojnici. Prema njegovim rečima, reakcije iz Hrvatske su rezultat iznenađenja zbog velikog broja ljudi koji su došli, ali je naglasio da Srbija nije organizovala zvaničnu ceremoniju.

S druge strane, predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić dala je oštar odgovor hrvatskom premijeru. Ona je navela da Plenković, koji, kako je rekla, podržava ustaške manifestacije i Tompsona, nema pravo da drži pridike Srbiji. Brnabić je podsetila i na postavljanje table sa ustaškim pozdravom u Jasenovcu, mestu na kojem su počinjeni zločini nad Srbima, Jevrejima i Romima, što je dodatno pojačalo tenzije u međudržavnim odnosima.

Šta dalje za evropski put Srbije

Iako je tema “blokada evropskog puta Srbije” izazvala brojne reakcije, ostaje otvoreno pitanje kako će se situacija dalje razvijati. U međuvremenu, zvaničnici u Srbiji ističu da će nastaviti dijalog sa Evropskom unijom i da su posvećeni evropskim integracijama, uprkos kritikama koje dolaze iz Hrvatske. Takođe, naglašavaju važnost objektivnog sagledavanja događaja i poštovanja istorijskih činjenica.

Na kraju, odnos Srbije i Hrvatske u kontekstu evropskih integracija ostaje složen, a retorika na visokom nivou pokazuje da će proces proširenja i dalje biti tema pažnje u međunarodnim institucijama. Razmena stavova na Generalnoj skupštini UN pokazala je da evropski put Srbije može naići na prepreke, ali i da su dijalog i saradnja ključni za prevazilaženje otvorenih pitanja.

Američki predsednik najavio militarizovanu borbu protiv kartela, zatvaranje Arktika za Kinu i Rusiju i ekonomski pritisak na Moskvu.

Predsednik Donald Tramp obratio se Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u Njujorku, predstavljajući novu doktrinu američke spoljne politike. Ova strategija donosi radikalne promene u pristupu borbi protiv kriminala u Zapadnoj hemisferi, bezbednosti na Arktiku i ekonomskoj politici prema Rusiji i Iranu, kako je objavljeno u zvaničnoj izjavi. Poseban akcenat stavljen je na potpunu militarizaciju borbe protiv narko-kartela, što značajno menja pravila angažovanja SAD u regionu.

Tretiranjem kartela kao stranih terorističkih organizacija, Bela kuća sada dozvoljava upotrebu američkih oružanih snaga u borbi protiv transnacionalnog kriminala. Prema Trampovim rečima, narko-karteli su okarakterisani kao „ISIS Zapadne hemisfere“, što omogućava direktnu vojnu intervenciju, precizne udare i vanredne operacije izvan granica SAD. Takođe, povezivanje aktivnosti kartela sa režimom u Havani i ideološkim mrežama u SAD predstavlja modernizovanu verziju Monroove doktrine, postavljajući čvrstu prepreku svakom asimetričnom uticaju Kube i njenih saveznika.

Militarizacija borbe protiv kartela i redefinisanje bezbednosti na Arktiku

Osim toga, Tramp je naglasio važnost novog trojnog sporazuma sa Danskom i Grenlandom, koji jača američku kontrolu nad bezbednosnim pitanjima na Arktiku. Ovim sporazumom SAD praktično eliminišu mogućnost učešća Kine i Rusije u investicionim i vojnim projektima na ostrvu. Kontrola ključnih tačaka kao što su Narsarsuaq i Mestersvig omogućava Severnoj Americi da tesno sarađuje sa evropskim krilom NATO-a, dok istovremeno osigurava potpunu dominaciju nad strateškim pomorskim pravcem GIUK. Kao rezultat, alijansa dobija mogućnost da efikasno nadzire ruske vojne aktivnosti ka Atlantiku.

Prema Trampu, ovaj potez predstavlja najznačajniju izgradnju američke strateške infrastrukture na Severnom polarnom krugu u poslednjim decenijama. Takođe, ovakav pristup jača vezu između Severne Amerike i Evrope u okviru NATO-a, dodatno otežavajući pristup Kine i Rusije arktičkim resursima i projektima.

Ekonomske mere protiv Rusije i Irana kao deo nove doktrine

Kada je reč o ratu u Ukrajini, Tramp je istakao značaj nedavnog potpisivanja zakona Lindsey O. Graham Sanctioning Russia and Iran Act of 2026. Ovaj akt omogućava uvođenje sekundarnih tarifa u iznosu od 100% protiv glavnih kupaca ruske nafte i gasa. Na taj način Vašington šalje jasnu poruku da se pregovori sa Rusijom ne vode diplomatskim putem, već se na neprijateljske aktivnosti odgovara ekonomskom silom.

Tramp je naglasio da je povezivanje novih carinskih ovlašćenja sa zahtevom za prekid neprijateljstava znak da je cena nastavka iscrpljivanja Ukrajine postala neodrživa za globalnu ekonomiju. Ovim pristupom, SAD jasno pokazuju da na globalne krize odgovaraju neposrednom primenom ekonomske i vojne moći.

Implikacije nove američke spoljne politike

Nova doktrina Donalda Trampa ističe militarizaciju borbe protiv kartela, stratešku kontrolu Arktika i ekonomsku izolaciju Rusije i Irana kao ključne elemente savremene američke politike. Ove promene, prema zvaničnim izjavama, redefinišu ulogu SAD na međunarodnoj sceni i postavljaju nove standarde u upotrebi sile i ekonomskih mera. Istovremeno, ovakav pristup izaziva reakcije među partnerima i rivalima, dok se efekti novih mera pažljivo prate na globalnom nivou.

Bivši premijer Jair Lapid poručio da će buduća vlada radikalno povećati vojnu podršku Kijevu zbog dogovora Rusije i Irana.

Najava Jaira Lapida, bivšeg premijera i lidera izraelske opozicije, o planiranom značajnom povećanju vojne pomoći Ukrajini donosi novu dinamiku u odnosima Izraela prema aktuelnom sukobu u istočnoj Evropi. Lapid je istakao da će, ukoliko njegova vlada dođe na vlast, Izrael radikalno povećati podršku Kijevu, uključujući i isporuku vojne opreme. Prema njegovim rečima, dosadašnja politika “balansiranja” prema Moskvi više nije održiva, posebno nakon što je sklopljen vojni pakt između Rusije i Irana.

Partnerstvo Rusije i Irana menja računicu Izraela

Od početka ruske invazije punog obima, Tel Aviv je nastojao da održi uzdržan stav, vodeći računa o bezbednosnom mehanizmu dekonflikcije sa ruskim snagama u Siriji. Taj mehanizam je omogućavao Izraelskim odbrambenim snagama (IDF) da izvode operacije protiv iranskih proksija bez direktnog sukoba sa Rusijom. Međutim, razvoj vojno-tehnološkog partnerstva između Moskve i Teherana doveo je do promene u procenama izraelskih bezbednosnih planera.

Partnerstvo podrazumeva da Iran snabdeva Rusiju hiljadama bespilotnih letelica i balističkih raketa, dok zauzvrat Moskva isporučuje napredne vazduhoplovne i protivvazdušne sisteme. Zbog toga se vojna pomoć Ukrajini sada direktno dovodi u vezu sa izraelskom bezbednošću.

Vojna pomoć Ukrajini kao odgovor na iransku pretnju

Eksplicitno povezivanje vojne pomoći Ukrajini sa iranskom pretnjom ukazuje na to da Izrael sve više sagledava istočnoevropsko i bliskoistočno bojište kao povezane. U ukrajinskom ratu Rusija koristi oružje i tehnologiju koje dobija od Irana, a to postaje sve veća pretnja i za bliskoistočni region. Lapidova najava vojne pomoći Ukrajini stoga odražava promenu prioriteta i prepoznavanje nove bezbednosne realnosti.

Osim toga, Izrael je do sada održavao uzdržanost prema Moskvi, ali produbljivanje saradnje Rusije i Irana otežava dalje balansiranje. Kao rezultat, Tel Aviv preispituje svoju strategiju i razmatra jače uključivanje u podršku Kijevu, sa namerom da odgovori na iranske aktivnosti i zaštiti sopstvene interese.

Šire implikacije i mogući razvoj događaja

Lapidova izjava ukazuje na to da bi vojna pomoć Ukrajini mogla postati deo šireg izraelskog odgovora na iranske aktivnosti. Iako je najava još u domenu političkih planova, promena tona u izraelskoj politici šalje jasnu poruku međunarodnoj zajednici. Zbog toga se očekuje da će budući odnosi između Izraela, Rusije i Irana zavisiti od razvoja situacije na oba fronta.

Na kraju, najava vojne pomoći Ukrajini ukazuje na novu fazu izraelske spoljne politike. S obzirom na partnerstvo Rusije i Irana, Izrael je prinuđen da preispita svoju dosadašnju uzdržanost i, kao što je Lapid najavio, razmotri konkretne korake u vojnoj pomoći Kijevu. Time vojna pomoć Ukrajini postaje pitanje ne samo međunarodne solidarnosti, već i izraelske nacionalne bezbednosti.