Stručnjaci navode da ne postoji striktno pravilo, preporučuje se postepeno navikavanje dece

Pitanje da li deca treba da poste i u kom uzrastu je primereno sa tim početi često postavljaju roditelji u Srbiji. Prema rečima teologa Aleksandra Đurđevića, ne postoji striktno pravilo kada deca treba da započnu sa postom, a odgovori sveštenih lica variraju od sedme do čak četrnaeste godine života. Đurđević naglašava da je najvažnije post uvoditi postepeno i bez pritiska na dete.

“Deca ne poste i nemaju potrebe da poste kao odrasli hrišćani, iz prostog razloga što nemaju one grehe, strasti i navike potrebne za isceljenje, koje imaju svi odrasli ljudi”, navodi Đurđević. Ako roditelji poste i u kući se priprema posna hrana, deca će prirodno jesti ono što se priprema, ali mogu da konzumiraju i mlečne proizvode, jaja i meso, jer su u fazi razvoja. Konačna odluka o načinu posta uvek treba da bude doneta u dogovoru sa sveštenikom ili duhovnikom.

Đurđević ističe da roditelji najbolje poznaju svoje dete i mogu proceniti kada je ono spremno za post. Preporučuje se mudrost i izbegavanje krajnosti kada je u pitanju post kod dece. “Deci ne treba nametati post, pogotovo ne onaj strogi post u ranom detinjstvu, jer to može da stvori odbojnost prema crkvi, veri i svemu onome što nam crkva pruža, a to ne želimo, to može da bude samo kontraefektivno”, ističe Đurđević.

S druge strane, smatra da je korisno decu postepeno navikavati na post, kako bi u kasnijem uzrastu lakše prihvatili ovaj vid duhovne discipline. Konačnu procenu o načinu i vremenu uvođenja posta kod dece, prema njegovim rečima, roditelji donose uz konsultaciju sa duhovnikom.

Srpska pravoslavna crkva danas slavi Svetog Porfirija, uz molitve za hrabrost i sećanje na život ovog episkopa

Dan Svetog Porfirija, episkopa gaskog, danas se obeležava u pravoslavnim hramovima širom Srbije, gde se vernici okupljaju kako bi se molili za hrabrost i duhovnu snagu. Sveti Porfirije rođen je u Solunu, a nakon mladosti provedene u rodnom gradu, povukao se u Misirsku pustinju gde je započeo monaški život pod nadzorom duhovnika.

Prema narodnom predanju, Sveti Porfirije je poznat po tome što je i u teškim trenucima pokazivao istrajnost i veru, a vernici mu se danas posebno obraćaju molitvama za hrabrost, naročito kada se suočavaju sa važnim životnim odlukama. U njegovoj molitvi, kako se veruje, traži se zaštita i snaga u teškim situacijama, uz želju da Hristos sačuva dušu svakog vernika.

Istorijski podaci govore da je Sveti Porfirije, nakon što je postao episkop u Gazi, naišao na brojne izazove, budući da je hrišćana u tom gradu tada bilo svega 280, dok su ostali stanovnici bili idolopoklonici. Zahvaljujući svojoj izuzetnoj veri i upornosti, uspeo je da ojača hrišćansku zajednicu i dobije podršku carigradskog dvora.

Obeležavanje dana Svetog Porfirija u Srbiji prati tradicionalno okupljanje vernika i čitanje molitve kojoj se pripisuje snaga i hrabrost. Crkveni zvaničnici ističu značaj ovog dana za zajednicu i podsećaju na život i dela jednog od značajnih arhipastira pravoslavlja.

Stručnjak navodi da običaji variraju po regionima, a odluka zavisi od ličnih uverenja i tradicije

Etnolog Aleksandar Repedžić govorio je o tome šta se u srpskoj kulturi preporučuje kada je reč o odeći preminulih osoba. Tema je posebno osetljiva zbog emotivnih i tradicionalnih aspekata, a odluke porodica često zavise od regionalnih običaja i ličnih osećanja.

Repedžić ističe da praksa razlikuje od kraja do kraja. U nekim sredinama odeća pokojnika daruje se na 40 dana, dok u drugim ovaj običaj ne postoji. “U srpskoj kulturi sama odeća ima magijsko dejstvo. U vlaškoj tradiciji, na 40 dana daruje se pokojnikova odeća, a osoba koja je primi predstavlja pokojnika na pomani. Toga nema u srpskoj kulturi. Na daći od pola godine i na godinu dana, daruje se nova odeća koja se posebno kupuje za tu priliku”, objasnio je Repedžić.

Prema njegovim rečima, odeća ima i magijski aspekt u narodnoj religiji. “Nije dobro sahraniti tuđu odeću s pokojnikom, jer se veruje da će ta osoba biti zavezana ili bolešljiv”, naglašava etnolog. Dodaje da su ranije ljudi imali malo odeće, pa se i garderoba pokojnika često zadržavala ili ponovo koristila.

Repedžić zaključuje da današnji odnos prema odeći preminulih zavisi od porodice i lokalnih običaja. “Ili da se pokloni ili da je nosite, zavisi ko šta voli”, kaže on, napominjući da odeća ne može uticati na karmu prema narodnim verovanjima.

Stručnjak preporučuje da porodice prate sopstvene osećaje i tradiciju svog kraja kada odlučuju šta da učine sa stvarima pokojnih.