Samo Fabio Grosso i Daniele De Rossi vode elitne timove, dok su ostali članovi šampionske generacije iz 2006. ostali u senci

Italijanska fudbalska reprezentacija, koja je 2006. godine osvojila Svetsko prvenstvo pod vođstvom Marčela Lipija, i dalje ostaje u fokusu javnosti zbog nedavnih neuspeha, ali i zbog pitanja zašto šampionska generacija nije ostvarila veći uticaj na trenerskim klupama. Poslednja debakl Azzurra i ponovni izostanak sa Svetskog prvenstva pokrenuli su diskusije o nedostatku mladih trenera i slaboj obnovi na svim nivoima italijanskog fudbala.

Prema aktuelnim dešavanjima, najveća imena koja se pominju kao potencijalni selektori Italije su iskusni stručnjaci poput Roberta Mančinija, Antonija Kontea i Masimilijana Alegrija, dok je želja, kako se navodi, Pep Gvardiola. Ipak, dok Italija propušta svoje treće uzastopno Svetsko prvenstvo, čak tri italijanska trenera predvodiće druge nacionalne selekcije – Karlo Ančeloti biće na klupi Brazila, Vinćenco Montela vodiće Tursku, a Fabio Kanavaro Uzbekistan.

Gennaro Gatuzo, koji je u junu preuzeo reprezentaciju Italije od Lućana Spaletija – još jednog člana „stare garde“ – nije uspeo da preokrene trend, a njegova smena ili ostavka se očekuje u narednim satima. Gatuzo, koji je gradio svoju trenersku karijeru u klubovima kao što su Milan, Napoli, Valensija, Marsej i Hajduk Split, bio je deo generacije koja je 2006. godine donela zlato Italiji. Prema izjavama tadašnjeg predsednika Fudbalskog saveza Italije Gabrijelea Gravine, Gatuzo je bio prepoznat kao ikona italijanskog fudbala, ali rezultati nisu pratili očekivanja.

Od 23 fudbalera sa šampionske liste iz 2006, čak 17 poseduje UEFA trenersku licencu. Ipak, samo dvojica su trenutno na klupama timova u Seriji A – Fabio Groso vodi Sasuolo, a Danijele De Rosi Đenovu. Fabio Kanavaro će predvoditi reprezentaciju Uzbekistana na narednom Svetskom prvenstvu, dok Filippo Inzagi sa Palermom pokušava da izbori plasman u Seriju A, nakon što je prošle sezone vratio Pizu u elitni rang italijanskog fudbala. Alberto Đilardino je nedavno napustio klupu Pize, dok je Alesandro Nesta otpušten iz Monce nakon ispadanja u Seriju B.

Ostali članovi zlatne generacije rade u nižim ligama ili pomoćnim ulogama: Andrea Pirlo vodi United u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Andrea Barzalji je asistent u mladoj reprezentaciji Italije do 21 godine, a Masimo Odo predvodi Milan Futuro. Marko Amelia je na klupi Sondrija iz Serije D, dok Mauro Kamoranezi radi u Anortozisu sa Kipra. Neki, poput Luke Tonija, nisu se upuštali u trenerski poziv.

Na nivou elitnih klupskih klupa, 15 od 20 trenera u Seriji A su Italijani, ali su aktuelni trendovi i dalje zabrinjavajući – mladi treneri teško dolaze do izražaja, dok su u žiži trenerska imena poput Sesk Fabregasa u Komu ili Karlosa Kueste u Parmi. Strukturalni problemi u razvoju trenerskog kadra, na koje je još 2011. ukazao Roberto Bađo kroz detaljan projekat reforme, ostaju aktuelni. U njegovom izveštaju istaknuto je da je potrebna duboka promena sistema obrazovanja trenera, ali kako je tada rekao, „nisu mu omogućili da sprovede ono što mu je bilo povereno“.

S obzirom na sve navedeno, jasno je da je generacija iz 2006. godine ostala zarobljena u prošlosti, bez veće afirmacije na trenerskom planu, dok italijanski fudbal traži novi put izlaska iz krize.