Pogledate telefon i primetite da je baterija za nekoliko minuta pala, na primer, sa 37 na 33 odsto. Deluje kao da se telefon odjednom mnogo brže prazni, ali to ne znači nužno da je baterija zaista izgubila četiri procenta kapaciteta u tom trenutku.

Procenat koji vidimo na ekranu predstavlja procenu preostale energije, a ne direktno merenje koje se smanjuje ravnomerno. Telefon tu procenu izračunava na osnovu više podataka, uključujući napon baterije, temperaturu i način na koji se uređaj trenutno koristi.

Zbog toga se procenat ponekad neko vreme gotovo ne pomera, a zatim odjednom promeni nekoliko brojeva. To je naročito primetno kada telefon intenzivno koristi procesor, ekran, kameru, GPS ili mobilnu mrežu.

Na prikaz mogu uticati i temperatura i starost baterije. Kod istrošenije baterije procena preostalog kapaciteta može biti manje stabilna, pa korisnik lakše primeti nagle promene procenta.

Zato skok sa 37 na 33 odsto ne mora da znači da je telefon „pojeo“ četiri procenta za nekoliko sekundi. Baterija se prazni kontinuirano, ali način na koji telefon procenjuje i prikazuje njeno stanje nije potpuno linearan.

Sigurno vam se nekada učinilo da vam telefon vibrira u džepu, posegnuli ste da proverite poruku, a onda shvatili da nema nikakvog obaveštenja. Iako deluje kao da je telefon „sam od sebe“ zavibrirao, uzrok je često u načinu na koji naš mozak obrađuje senzacije.

Ova pojava poznata je kao sindrom fantomske vibracije. Najčešće se javlja kod ljudi koji su navikli da često proveravaju telefon i očekuju poruke, pozive ili druga obaveštenja.

Mozak ne obrađuje svaki signal iz tela potpuno precizno. Dodir odeće, pomeranje telefona, mišića ili čak blagi pritisak u džepu ponekad može da bude protumačen kao poznata vibracija telefona.

Važnu ulogu ima i očekivanje. Ako tokom dana često čekamo poruku ili smo navikli da telefon stalno obaveštava o nečemu, mozak postaje posebno osetljiv na slične nadražaje.

Zato sledeći put kada posegnete za telefonom, a poruke nema, ne znači da ste to umislili. Vaš mozak je možda samo pogrešno protumačio sasvim običan telesni ili spoljašnji signal.

Dok hodamo ulicom, pored nas može proći desetine automobila, a ipak će nam pažnju najčešće privući onaj koji je neobičan, veoma skup, starinski ili potpuno drugačiji od ostalih.

To nije slučajno – naš mozak je posebno osetljiv na ono što odstupa od očekivanog.

Kada se oko nas stalno ponavljaju isti ili slični prizori, mozak ne mora da obrađuje svaki detalj. Automobili, zgrade, prolaznici i saobraćaj postaju deo „pozadine“. Međutim, čim se pojavi nešto što se razlikuje od uobičajenog, pažnja se automatski usmerava ka tome.

Neobičan automobil može privući pažnju zbog boje, oblika, veličine, zvuka ili jednostavno zato što ga ne viđamo često. Mozak takvu pojavu registruje kao novu informaciju i daje joj veći značaj.

Zanimljivo je da ista stvar ne mora privući pažnju svakoga. Nekome će pogled odmah otići ka sportskom automobilu, drugome ka starom modelu, dok će neko treći primetiti potpuno drugačiji detalj. Naša interesovanja utiču na to šta ćemo izdvojiti iz okruženja.

Zato često ne primećujemo ono što je najbrojnije, već ono što je najdrugačije.

Deset običnih automobila za naš mozak mogu postati samo deo ulice, dok jedan neobičan može biti dovoljan da okrenemo glavu i zapamtimo ga.