Španski vezista zahvalio navijačima Sevilje nakon šest sezona, 203 utakmice i dve osvojene Lige Evrope.

Joan Jordan je zvanično završio svoju epizodu u Sevilji, a vest o njegovom odlasku izazvala je mnogo emocija među navijačima. Jordan se putem društvenih mreža oprostio od kluba za koji je odigrao čak 203 zvanične utakmice. U svojoj objavi naglasio je da napušta klub „sa uzdignutom glavom i mirne savesti“.

Nakon što je stigao iz Eibara u leto 2019. godine, Joan Jordan se brzo uklopio u ekipu sa stadiona Ramon Sančez-Pisjuan. Tokom šest sezona, bio je važna figura tima, a posebno se istakao u evropskim takmičenjima gde je sa Seviljom osvojio dve Lige Evrope – 2020. i 2023. godine.

Kako je Joan Jordan ispisao istoriju Sevilje

Jordanov učinak za Sevilju bio je impresivan: upisao je 139 nastupa u LaLigi, zatim 23 meča u Kupu kralja, 21 duel u Ligi šampiona, kao i 18 nastupa u Ligi Evrope i dva nastupa u Superkupu Evrope. Osim toga, postigao je golove i beležio asistencije na najvažnijim evropskim scenama. Njegova posvećenost timu ogledala se kroz svaki minut na terenu.

U emotivnoj poruci koju je podelio javno, Joan Jordan istakao je: „Počinjem novi izazov u Portugalu, ali nisam mogao otići a da vam se ne obratim nekoliko reči. Ovo nije oproštaj već zahvalnost – jedno zauvek! Odlazim sa uzdignutom glavom jer sam dao sve za Sevilju.“ Takođe se zahvalio svima koji su mu pružali podršku tokom boravka u Andaluziji.

Novi izazov u Estrela Amadora i trajna veza sa Seviljom

Osvojene dve Lige Evrope ostaju najblistaviji deo njegove karijere sa crveno-belima iz Andaluzije. „Moja misija bila je da branim ovaj dres kako zaslužuje,“ napisao je vezista koji sada prelazi u portugalski Estrela Amadora.

Pored uspeha na terenu, Jordan naglašava posebnu povezanost sa stadionom Ramon Sančez-Pisjuan i navijačima: „Osećao sam vas kao porodicu i osećam ovaj stadion kao svoj dom.“ Dodao je da ga posebno raduje što su mu deca rođena baš dok su živeli u Sevilji te da će deo njega zauvek ostati tamo.

Na kraju oproštajne poruke još jednom zahvaljuje svima koji su ga podržali tokom svih dobrih i loših trenutaka: „Zahvaljujući vama osećam ponos što sam odigrao više od 200 utakmica za ovako veliki klub.“ Nova etapa čeka ga sada u Portugalu, ali emocije prema bivšem klubu neće izbledeti.

Brahim Dijaz ističe zadovoljstvo novom ulogom i naglašava važnost saradnje sa Andrejem Lunjinom tokom priprema Real Madrida.

Brahim Dijaz bio je jedan od najistaknutijih igrača Real Madrida tokom gostovanja na stadionu Riazor. U razgovoru posle utakmice, Dijaz je podelio svoje utiske o ulozi koju mu je dodelio trener Žoze Murinjo. Posebno je naglasio koliko mu znači da se prilagodi zahtevima stručnog štaba i doprinese timu.

Tokom ovog pripremnog meča, Dijaz je igrao bliže sredini terena nego što to obično čini. Na pitanje o svojoj novoj poziciji, rekao je: „To morate pitati trenera“, kroz osmeh. Zatim je objasnio: „U ovakvim utakmicama traženo je da igram više prema unutra, kao dodatni vezista i da pomognem u izgradnji igre. Zadovoljan sam zbog toga.“ Ova promena pozicije omogućila mu je da pokaže svoju svestranost i kreativnost, što Murinjo posebno ceni kod njega.

Ključan trenutak: saradnja sa Andrejem Lunjinom

Jedini pogodak na utakmici bio je delo upravo Brahima Dijaza, a akciju je započeo ukrajinski golman Andrej Lunjin. „Lunjin me dobro video i uputio odličan pas“, opisao je Dijaz kako se razvila situacija kod gola. „Mislim da mi je primanje lopte grudima donelo veliku prednost da nastavim napred.“ Nakon toga, Dijaz se brzo snašao, postavio loptu ispred sebe i precizno završio akciju. „Bio je to lep gol, ali sve zasluge idu Lunjinu“, dodao je skromno.

Ovaj pogodak bio je jedini slavljeni trenutak na Riazoru te večeri. Ipak, važnije od samog gola bila je timska igra i razumevanje između linija tima Real Madrida. Kroz prelazak u centralnu zonu terena, Dijaz se pokazao kao vredan adut za Murinja.

Brahim Dijaz zadovoljan novom ulogom u timu Real Madrida

Kroz ceo duel protiv domaćina, Brahim Dijaz se sjajno snalazio kao dodatni vezista. Njegova sposobnost da igra kako po boku tako i kroz sredinu terena ističe ga među ostalim napadačima tima iz Madrida. To naročito dolazi do izražaja tokom pripremnog perioda kada treneri često testiraju različite taktičke zamisli.

U poslednjem delu razgovora posle susreta na Riazoru, Dijaz nije krio optimizam pred novu sezonu: „Biće ovo prelepa i neverovatna godina“, poručio je odlučno. Dodao je još: „Veoma sam zadovoljan radom sa trenerom i celokupnim timom. Želimo da nastavimo da pišemo istoriju — ovo je Real Madrid.“ Ovim rečima jasno pokazuje ambiciju celog kolektiva pred izazove koji slede pod vođstvom Žozea Murinja.

Naredne utakmice biće prilika za Dalje usavršavanje novouspostavljenih taktičkih rešenja i potvrdu dobrog raspoloženja koje vlada među igračima Real Madrida. Takođe, ljubitelji kluba s nestrpljenjem očekuju nastavak priprema kako bi videli u kojoj meri će Brahim Dijaz zadržati ključnu ulogu tokom čitave sezone.

Atletiko Madrid je kao šampion Lige Evrope uspeo da osvoji Superkup čak tri puta, dok su svi ostali trofeji od 2010. pripali prvacima Lige šampiona.

Atletiko Madrid se izdvojio kao jedini klub koji je od 2010. godine uspeo da osvoji Superkup Evrope dolazeći iz pozicije šampiona Lige Evrope. Ovaj podvig, poznat kao „izuzetak pravila“, dogodio se čak tri puta — 2010, 2012. i 2018. godine. U tom periodu, tradicija nalaže da Superkup najčešće pripadne osvajaču Lige šampiona, ali Atletiko je uspešno prekidao ovaj niz.

Tokom pomenutih godina, Atletiko je svaki put kada bi došao kao aktuelni pobednik Lige Evrope, uspevao da podigne i trofej u Superkupu. Prvi put to se desilo 2010. godine kada su Madriđani savladali Inter rezultatom 2:0. Pogotke su tada postigli Reyes i Agüero, dok je De Gea odbranio penal Diegu Militu. Tim koji je predvodio Quique Sánchez Flores došao je do ovog meča nakon što je nekoliko meseci ranije osvojio Ligu Evrope pobedom nad Fulamom (2:1) u Hamburgu, uz dva gola Forlana.

Tri istorijska trijumfa Atletika u Superkupu Evrope

Dve godine kasnije, ekipa iz Madrida ponovo se našla na sceni Superkupa Evrope — ovoga puta pod vođstvom Diega Simeonea. Nakon što su u finalu Lige Evrope deklasirali Athletic Bilbao sa 3:0 u Bukureštu (dva gola Falcaa i jedan Diega), Madriđani su igrali protiv tadašnjeg evropskog prvaka Čelsija za trofej u Monaku. Falcao se istakao het-trikom već u prvom poluvremenu, a Miranda je kasnije povisio na konačnih 4:1.

Treći istorijski uspeh stigao je 2018. godine kada se Superkup igrao u Talinu protiv Real Madrida. Nakon regularnih 90 minuta rezultat je bio nerešen (2:2), a oba pogotka za Atletiko postigao je Diego Costa. U produžecima su Saúl i Koke zapečatili pobedu rezultatom 4:2 i doneli klubu treći trofej.

Značajni detalji i kontekst dominacije velikih klubova

Osim Atletika, nijedan drugi tim nije uspeo da kao šampion Lige Evrope osvoji Superkup od 2010. godine. U istom periodu Real Madrid ima pet osvojenih trofeja, Barselona dva, Bajern Minhen i Pari Sen Žermen po dva, dok su Liverpul, Čelsi i Mančester Siti takođe slavili — svi kao prvaci Lige šampiona.

Sa druge strane, timovi poput Sevilje (pet puta), Čelsija (dva puta), Porta, Mančester Junajteda, Viljareala, Ajntrahta iz Frankfurta, Atalante, Totenhema ili Aston Vile nisu uspeli da uzmu pehar dolazeći iz Lige Evrope. Zbog toga se često ističe fraza da „čast izgleda pripada samo Atletiku“ kada govorimo o ovom prestižnom priznanju za timove iz drugog po rangu evropskog takmičenja.