Kompanije snose troškove poreza i doprinosa iako zaposleni više ne dolaze, birokratska procedura odjave često traje nedeljama

Poslodavci u Srbiji suočavaju se sa problemom kada zaposleni prestane da dolazi na posao bez najave, a procedura za odjavu iz sistema zahteva višenedeljnu birokratsku proceduru. Tako tokom ovog perioda kompanije nastavljaju da plaćaju poreze i doprinose za radnika koji, prema podacima, već radi na drugom mestu. Ovaj slučaj ilustruje pravnu prazninu koja, zbog složenih procedura, stvara dodatne troškove za firme, što potvrđuje problem plaćanja poreza za radnike koji su napustili posao.

U Srbiji važeće radno zakonodavstvo propisuje da poslodavac može da uputi upozorenje o otkazu tek nakon što zaposleni izostane najmanje tri dana zaredom bez opravdanja. Upozorenje se šalje na zvaničnu adresu radnika, a ukoliko ga ne preuzme, procedura nalaže da se dokument okači na oglasnu tablu firme. Posle osam dana od kačenja na tablu, upozorenje se smatra uručenim, a radnik dobija još osam dana za izjašnjenje. Samo u ovoj fazi, poslodavac mora da čeka više od 20 dana, a tokom celog tog perioda, obavezan je da plaća poreze i doprinose.

Komplikovana procedura odjave i tehnička ograničenja sistema

Nakon isteka roka za izjašnjenje, poslodavac može da donese rešenje o otkazu koje takođe prolazi istu proceduru slanja i kačenja na oglasnu tablu, uz novo čekanje od osam dana. Tek nakon što rešenje postane pravosnažno, poslodavac može da pokrene odjavu iz Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja (CROSO). Međutim, elektronski sistem CROSO dozvoljava odjavu unazad za najviše tri dana, dok je administrativna procedura već trajala nedeljama. Da bi se radnik odjavio retroaktivno, poslodavac mora da se obrati Fondu PIO, što dodatno komplikuje situaciju i produžava period u kojem su porezi i doprinosi i dalje obavezni.

Advokatica Dušica Jež Bojović navodi da pojedine filijale Fonda PIO zahtevaju od radnika, koji se već ne pojavljuje na poslu, da se pismeno izjasni da li pristaje na odjavu. To često nije moguće, pa se čitav proces razvlači mesecima. U tom periodu, radnik je zvanično zaposlen kod prethodnog poslodavca, a novi poslodavac ga prijavljuje putem “programske odjave”. Ipak, stari poslodavac i dalje mora da sprovede celu proceduru i plaća poreze dok odjava ne postane pravosnažna.

Pravne praznine i izazovi vanrednog otkaza

Ovakva situacija posledica je odsustva instituta vanrednog otkaza u domaćem zakonodavstvu. Kako ističe Mario Reljanović, predsednik Centra za dostojanstven rad, poslodavci su pokušavali da tuže radnike za naknadu štete, ali su odustajali zbog složenosti i neizvesnosti sudskih postupaka. Osim toga, uvođenje vanrednog otkaza nosi rizik zloupotrebe u sistemu sa slabim institucionalnim mehanizmima. Iz tog razloga, zakonodavac je oprezan i ne dopušta brzu odjavu bez iscrpljivanja svih procedura.

Konačno, primer iz Hrvatske pokazuje da su, nakon uvođenja olakšanih procedura za otkaz, mnogi radni sporovi završili na sudu. Zbog toga stručnjaci predlažu da se rešenje traži kroz poboljšanje tehnoloških rešenja i preciznije zakonske odredbe, kako bi se izbeglo višemesečno plaćanje poreza za radnike koji su napustili posao. Do tada, poslodavci će nastaviti da snose ekonomski teret administrativnih ograničenja.

Korisnici tuže OpenAI, Google, Anthropic i SpaceXAI zbog navodnog dogovora o usporavanju razvoja, tražeći zaštitu konkurencije

OpenAI, Google, Anthropic i SpaceXAI našle su se na udaru kolektivne tužbe zbog toga što su, prema navodima korisnika, usporile razvoj naprednih veštačkih inteligencija. Tužba je podneta 18. septembra 2026. godine, a korisnici servisa ChatGPT, Claude, Gemini i Grok tvrde da bi bez međusobnog dogovora kompanija napredak bio brži. Ova situacija izazvala je debatu o tome da li napredak AI sektora treba usporiti radi bezbednosti ili je reč o zaštiti dominantne pozicije na tržištu.

Dogovor o usporavanju razvoja naprednih modela

Prema tužbi, četiri američka korisnika smatraju da najveće AI kompanije usporavaju razvoj najmoćnijih modela kroz zajedničke odluke. Oni navode da bi servisi koje plaćaju mogli brže da napreduju da nema ograničenja. Zahtjevaju sudsku zabranu svakog sporazuma koji ograničava razvoj i objavljivanje novih modela. Za sada, međutim, nije dokazano da je postojao formalan dogovor. Sud tek treba da utvrdi da li je došlo do usaglašavanja poslovnih planova i da li je to uticalo na tržišnu dinamiku.

Motivi za zajedničko usporavanje razvoja

Povod za tužbu bio je javni poziv Daria Amodeija, direktora kompanije Anthropic, koji je 12. septembra istakao da je neophodno usporiti razvoj najnaprednijih AI sistema. On je predložio da nezavisni stručnjaci učestvuju u proverama i da kompanije prihvate zajednička ograničenja koja bi se kasnije mogla regulisati na međunarodnom nivou. Njegov predlog podržali su i Sam Altman iz OpenAI, Ilon Mask iz SpaceXAI i Demis Hasabis iz Google DeepMind-a. Ipak, tužioci ističu da su kontakti počeli još u julu, pre Amodeijevog javnog istupa, što ukazuje na mogućnost prethodnog dogovora. Razlog za zajednički dogovor leži u tome što bi kompanija koja prva uspori razvoj izgubila deo korisnika i prihoda, dok bi konkurenti mogli da preuzmu tržište.

Tržišni efekti i uticaj na konkurenciju

Usporavanje razvoja, prema analizi korisnika, ne pogađa sve kompanije isto. Najveći proizvođači kao što su OpenAI, Anthropic, Google i SpaceXAI već poseduju naprednu infrastrukturu i bazu korisnika. Zbog toga im sporiji razvoj odgovara jer otežava konkurentima da ih sustignu. Osim toga, veće kompanije lakše mogu da ispune stroža pravila, finansiraju dodatna testiranja i angažuju pravnike za usklađivanje sa propisima. S druge strane, mlađe firme često nemaju dovoljno sredstava za dugotrajna ispitivanja i mogu biti prinuđene da se povuku ili prodaju većim rivalima.

Regulatorni i tržišni izazovi u AI sektoru

U centru spora nalazi se pitanje ko određuje pravila za razvoj veštačke inteligencije. Ako vodeći proizvođači kreiraju regulativu, mogu je prilagoditi sopstvenim kapacitetima, što dodatno otežava ulazak novih igrača. Takođe, troškovi provera i usklađivanja nisu jednaki za sve, što dodatno favorizuje velike kompanije. Konačnu ocenu o postojanju dogovora i njegovom uticaju na konkurenciju daće sud. Do tada, tržište AI ostaje pod znakom pitanja, a korisnici nastavljaju da traže brži napredak i veću raznolikost ponude.

Medijalna neto plata iznosila je 95.036 dinara, a najbrži rast plata zabeležen je kod preduzetnika i zaposlenih kod njih.

Prema podacima koje je saopštio Republički zavod za statistiku, prosečna neto zarada u julu 2026. godine iznosila je 121.346 dinara. Ovaj podatak potvrđuje da su neto zarade nastavile rast u poređenju sa istim mesecom prethodne godine, što je važan pokazatelj dinamike tržišta rada u Srbiji. Prosečna bruto zarada za isti period iznosila je 167.402 dinara, što ukazuje na odnos između bruto i neto primanja zaposlenih.

U odnosu na period januar–jul 2025. godine, prosečna bruto zarada u Srbiji u prvih sedam meseci 2026. godine povećana je za 11,3 odsto nominalno, odnosno 8,4 odsto realno. Takođe, prosečna neto zarada u istom periodu porasla je za 11,4 odsto nominalno, odnosno 8,5 odsto realno. Kada se posmatra samo jul 2026. godine, prosečna bruto zarada bila je nominalno viša za 11,1 odsto, a realno za devet odsto u odnosu na jul prethodne godine. Prosečna neto zarada u julu 2026. godine nominalno je rasla 11,3 odsto, dok je realni rast iznosio 9,2 odsto.

Prosečna neto zarada u julu i medijalna plata

Medijalna neto zarada u julu 2026. godine iznosila je 95.036 dinara. Ovaj podatak znači da je polovina zaposlenih ostvarila neto primanja do tog iznosa, dok je druga polovina ostvarila zaradu iznad navedene vrednosti. Pored toga, prosečna neto zarada u julu ostaje važan indikator za analizu životnog standarda i kupovne moći građana Srbije.

Kao rezultat pomenutih kretanja, vidljivo je da se jaz između prosečne i medijalne zarade nastavlja, što ukazuje na neujednačenu raspodelu prihoda unutar radne populacije. Ovakve razlike često se koriste u ekonomskim analizama za procenu socijalne strukture i planiranje fiskalne politike.

Rast plata po sektorima i ekonomski kontekst

Prosečna neto plata u javnom sektoru u periodu januar–jul 2026. godine, u poređenju sa istim periodom prethodne godine, porasla je za 12,2 odsto. U privatnom sektoru u istom periodu rast je iznosio 11,1 odsto. Najbrži rast plata zabeležen je kod preduzetnika i zaposlenih kod njih, gde je povećanje iznosilo 15,8 odsto. Ovi podaci potvrđuju da se dinamika rasta zarada razlikuje po sektorima, što dodatno utiče na ukupnu ekonomsku sliku i konkurentnost tržišta rada.

Pored toga, rast plata prati i rast troškova života, što ima uticaja na realnu kupovnu moć zaposlenih. U međuvremenu, povećanje neto plata može doprineti većoj potrošnji i podstaći ekonomski rast, ali i izazvati pritiske na inflaciju ako produktivnost ne prati rast zarada.

Na kraju, podaci o prosečnoj neto zaradi u julu 2026. godine i njenom rastu važni su za poslodavce, zaposlene i donosioce odluka. Oni omogućavaju bolje planiranje u pogledu upravljanja troškovima, određivanja plata i izrade socijalnih politika. Izveštaj Republičkog zavoda za statistiku pruža ključne informacije za razumevanje aktuelnih trendova na domaćem tržištu rada.