Cena bibera u srednjem veku dostizala nedeljnu zaradu radnika, Venecija i Holandija kontrolisale ključne trgovačke rute

Trgovina začinima predstavljala je jedan od najvažnijih ekonomskih pokretača tokom srednjeg veka i ranog novog doba. U to vreme, proizvodi poput bibera, cimeta, karanfilića i muskatnog oraščića nisu bili svakodnevna roba. Njihova cena značajno je premašivala vrednost na mestu porekla, dok je potražnja širom Evrope rasla. Smithsonian Magazine navodi da je u srednjem veku funtu bibera u Londonu prodavana po ceni koja je odgovarala nedeljnoj zaradi nekvalifikovanog radnika.

Ekonomija začina i uticaj na svetsku trgovinu

Glavni centri proizvodnje nalazili su se u Indiji i jugoistočnoj Aziji. Muskatni oraščić poticao je isključivo sa ostrva Banda na prostoru današnje Indonezije. Začini su prelazili hiljade kilometara i prolazili kroz ruke brojnih posrednika. Svaki deo lanca dodavao je maržu, dok su transport, osiguranje i carine uvećavali cenu na evropskom tržištu. Kao rezultat, trgovci i posrednici ostvarivali su višestruke profite. Venecija je izgradila svoju ekonomsku moć zahvaljujući kontroli distribucije. Venecijanski trgovci imali su pristup trgovačkim centrima istočnog Mediterana, posebno Aleksandriji. Preko Venecije su začini stizali širom evropskog kontinenta, dok je pomorska moć grada omogućila organizovane konvoje i vojnu zaštitu tereta.

Biber i muskatni oraščić kao „valuta” i strateška roba

Biber je bio toliko vredan da je korišćen u trgovini kao sredstvo plaćanja. Venecijanski trgovac Romano Mairano u 12. veku vratio je dug – biberom. Začini su imali izuzetnu vrednost u odnosu na svoju težinu, mogli su se lako transportovati i čuvati, a potražnja među evropskom elitom bila je konstantna. Muskatni oraščić pokazuje ekonomsku vrednost monopola: njegova proizvodnja bila je ograničena na mala ostrva, što je omogućilo kontrolu svetskog snabdevanja. U 17. veku, Holandska Istočnoindijska kompanija (VOC) uspostavila je dominaciju u ovom sektoru. Holanđani su objedinjavanjem trgovačkih poduhvata kroz VOC i kontrolom regionalnog centra u Bataviji (današnja Džakarta) postali glavna sila u trgovini začinima.

Promene globalnih ekonomskih tokova

Potraga za kraćim i jeftinijim putevima do izvora začina podstakla je velika geografska otkrića. Kontrola trgovine začinima bila je pitanje ekonomske i političke moći. Zbog toga su finansirane ekspedicije, građene flote i osvajane teritorije, čime su se menjale granice i ekonomski tokovi Evrope i sveta. Na kraju, trgovina začinima ostavila je trajan pečat na globalnu ekonomiju, dok su biber, cimet, karanfilić i muskatni oraščić postali simboli luksuza i ekonomske dominacije.

Dugoročna analiza 8,5 miliona ljudi u 24 zemlje otkriva da siromašniji žive kraće uprkos razvijenim sistemima zaštite

Nova analiza koja pokriva oko 8,5 miliona ljudi iz 24 zemlje pokazuje da socioekonomske razlike značajno utiču na dužinu života. Razlika u životnom veku između bogatijih i siromašnijih građana, poznata kao socioekonomske razlike u dužini života, iznosi čak 14 godina u Norveškoj i gotovo 15 godina u Sjedinjenim Američkim Državama. Studija se zasniva na 102 dugoročne analize i obuhvata decenije podataka o uslovima odrastanja i kasnijem zdravlju.

Rezultati pokazuju da, čak i u državama sa razvijenim socijalnim sistemom, kao što su Norveška i SAD, 40-godišnji muškarci iz najbogatijih 1% stanovništva mogu očekivati da će živeti znatno duže od onih iz najsiromašnijih 1%. Uporedo sa tim, glavni uzroci razlika vezani su za uslove u detinjstvu, uključujući zanimanje oca, obrazovanje roditelja, finansijske teškoće i prenatrpane stambene uslove.

Razlozi za veće stope smrtnosti kod siromašnijih

Analiza je pokazala da je u više od 80% poređenja smrtnost bila viša kod ljudi koji su odrastali u nepovoljnim socioekonomskim uslovima. Najizraženija razlika zabeležena je kod osoba čiji su očevi imali najmanje privilegovana zanimanja. Odrasli iz tih porodica imali su oko 26% višu stopu smrtnosti u odnosu na one čiji su očevi imali najprivilegovanija zanimanja.

Pored zanimanja oca, niže obrazovanje roditelja, finansijske teškoće i prenatrpani stambeni uslovi dodatno su pogoršavali zdravstvene ishode. Kao rezultat, stručnjaci ističu da mere za smanjenje zdravstvenih nejednakosti ne mogu biti uspešne ako su usmerene samo na odrasle. Potrebno je ulagati u poboljšanje uslova odrastanja, posebno kroz dostupnije obrazovanje i zdravstvenu zaštitu.

Uticaj uslova odrastanja na životni vek

Iako studije ne mogu sa sigurnošću potvrditi da je siromaštvo u detinjstvu direktan uzrok ranije smrti, jasno je da su faktori međusobno povezani i utiču na zdravstvena postignuća tokom života. S druge strane, podaci ukazuju da intervencije usmerene na porodice sa finansijskim i stambenim problemima mogu dugoročno doprineti smanjenju razlika u životnom veku.

Zbog toga je naglašeno da je razvoj socijalnih politika usmerenih na decu i porodice ključan za smanjenje socioekonomskih razlika u dužini života. Dostupnije obrazovanje, kvalitetna zdravstvena zaštita i podrška porodicama sa niskim prihodima predstavljaju osnovu za smanjenje mortaliteta i stvaranje pravednijeg društva u budućnosti.

Najveće izdatke poslodavci imaju za zarade i doprinose, dok su ulaganja u obrazovanje i usavršavanje minimalna

Republički zavod za statistiku objavio je da trošak zaposlenih po satu u Srbiji iznosi 1.318 dinara tokom 2024. godine. U okviru tog troška, svega 11 dinara ne otpada na osnovne stavke kao što su zarada, porezi i doprinosi, već na ulaganja u obrazovanje, usavršavanje i zaštitu na radu. Najveće učešće u troškovima rada imaju redovne isplate zaposlenima, dok su izdvajanja za dodatne benefite i razvoj izuzetno niska.

Struktura troškova zaposlenih po satu u Srbiji

Zarade i redovni bonusi, uključujući poreze i doprinose na teret zaposlenih, čine 70,4 odsto ukupnog troška. Obavezni doprinosi na teret poslodavca iznose 11,7 odsto, a isplate za neodrađene dane, kao što su odmori i praznici, čine 8,9 odsto. Ove tri kategorije zajedno čine čak 91 odsto ukupnih troškova rada. Na ulaganja u obrazovanje i usavršavanje poslodavci izdvajaju samo tri dinara po satu rada, dok na ostale troškove, uključujući zaštitu na radu i penale zbog nezapošljavanja osoba sa invaliditetom, odlazi još pet dinara po satu. Ostali porezi iznose dodatna tri dinara. Subvencije od strane države ili drugih organizacija umanjuju ukupne troškove rada za 0,5 odsto, odnosno sedam dinara po izvršenom satu rada.

Sektorska razlika u troškovima i uticaj na ulaganje u zaposlene

Najviši troškovi zaposlenih po satu zabeleženi su u sektoru informisanja i komunikacija, gde iznose 2.676 dinara, skoro duplo više od republičkog proseka. Najniži troškovi rada nalaze se u sektorima usluga smeštaja i ishrane, poljoprivrede, šumarstva i ribarstva, kao i umetnosti, zabave i rekreacije, gde su manji od 1.015 dinara. Kada je reč o ulaganjima u obrazovanje i usavršavanje, sektor finansijskih delatnosti i osiguranja izdvaja 13 dinara po satu rada, dok je prosek u ostalim sektorima znatno niži. Delatnosti stručnih, naučnih, informacionih i tehničkih usluga izdvajaju osam dinara, poslovanje nekretninama i saobraćaj šest dinara, a informisanje i komunikacije pet dinara po izvršenom času rada.

Ostali troškovi i značaj subvencija

Ostali troškovi poslodavca, koji obuhvataju troškove zapošljavanja novih radnika, oglase, agencije i zaštitu na radu, učestvuju sa 0,4 odsto, odnosno pet dinara po izvršenom času rada. U sektorima snabdevanja električnom energijom, gasom i parom, ovi izdaci su najviši i iznose 24 dinara po satu, dok su u snabdevanju vodom i upravljanju otpadnim vodama 12 dinara, a u prerađivačkoj industriji 10 dinara. Najveći iznos subvencija zabeležen je u rudarstvu, gde iznosi 113 dinara po izvršenom času rada, dok u sektoru stručnih i inovacionih delatnosti subvencije dostižu 22 dinara. U trgovini, smeštaju, finansijama, nekretninama, zdravstvu i socijalnoj zaštiti subvencije su prosečno jedan dinar, dok u obrazovanju ne prelaze jedan dinar po satu.

Plaćeni i neizvršeni radni sati

U 2024. godini zaposleni su u proseku radili 80 odsto ukupnog radnog vremena. Preostalih 20 odsto predstavljaju plaćene, ali neizvršene sate, što uključuje godišnje odmore, bolovanja do 30 dana i praznike. Najveće učešće ovih sati zabeleženo je u snabdevanju električnom energijom, gasom i parom (24,3 odsto), a najmanje u administrativnim i pomoćnim uslugama (16,6 odsto). Kao rezultat, podaci o trošak zaposlenih po satu u Srbiji pokazuju da je najveći deo troškova vezan za osnovne obaveze poslodavaca, dok su ulaganja u razvoj zaposlenih i dodatne benefite i dalje na veoma niskom nivou.