Zatvaranje prolaza ugrožava 20 odsto svetskih naftnih isporuka, cena nafte može dostići 200 dolara po barelu

Američki predsednik Donald Tramp signalizirao je spremnost da okonča vojne operacije protiv Irana i bez ponovnog otvaranja Hormuškog moreuza, što je izazvalo snažnu reakciju na finansijskim tržištima. Prema zvaničnim izveštajima, Tramp je poručio saradnicima da bi dugotrajna operacija otvaranja prolaza produžila sukob van njegovog željenog vremenskog okvira od četiri do šest nedelja, fokusirajući se na slabljenje iranske mornarice i raketnog potencijala.

Portparolka Bele kuće Karolin Levit navela je da slobodan prolaz za tankere kroz Hormuški moreuz nije među ključnim ciljevima za kraj američke vojne kampanje. Trampova prva opcija ostaje diplomatsko rešenje uz pregovore sa iranskim vlastima, dok bi druga opcija bila angažovanje saveznika SAD, posebno država Persijskog zaliva i NATO-a, u procesu otvaranja prolaza. Državni sekretar Marko Rubio izjavio je da će Hormuški moreuz „biti otvoren na ovaj ili onaj način”, i to ili dogovorom s Iranom ili intervencijom međunarodne koalicije.

Vojna kampanja SAD za otvaranje prolaza pokrenuta je 19. marta 2026. godine. Od tada je Iran izveo 21 potvrđeni napad na trgovačke brodove, što je dovelo do gotovo potpunog zaustavljanja saobraćaja tankera i ugrozilo oko 20 odsto globalnih dnevnih isporuka nafte. Tramp je na društvenoj mreži Truth Social upozorio da će SAD „u potpunosti” uništiti iranska električna postrojenja, naftne bušotine i ostrvo Karg ukoliko se moreuz ne otvori „odmah”, a novi rok za napade postavljen je za 6. april.

Vest je izazvala mešane reakcije na svetskim berzama. Indeks S&P 500 pao je više od 7 odsto u odnosu na rekordni nivo iz januara, dok je međunarodna agencija za energetiku ovu krizu ocenila kao „najveći poremećaj ponude u istoriji globalnog naftnog tržišta”, sa posledicama koje podsećaju na energetsku krizu 1970-ih: nestašice, valutna nestabilnost, inflaciju i rizik od stagflacije. Analitičari upozoravaju da, ukoliko moreuz ne bude otvoren do sredine aprila, posledice po tržište energenata mogu biti znatno ozbiljnije, a Goldman Sachs razmatra scenario u kome cena nafte raste do 200 dolara po barelu.

Obveznice su pojeftinile, prinosi su porasli, a zlato je tokom marta izgubilo blizu 17 odsto vrednosti, što je najgori mesečni rezultat od oktobra 2008. godine. Iako su najave o mogućem završetku rata bez vojnog otvaranja prolaza unele kratkoročni optimizam, tržišta ostaju nestabilna dok ne dođe do konkretnog diplomatskog rešenja.

Knjiga narudžbi otvorena sa rasponom od 1,70 do 2,20 odsto, emisija predstavlja 500 miliona evra

Republika Slovenija je 24. marta objavila mandat za izdavanje panda obveznica na kineskom tržištu, a ukupna vrednost emisije iznosi 4 milijarde juana (oko 500 miliona evra). Glavni organizator emisije bila je Bank of China, u saradnji sa China Construction Bank Corporation, Industrial and Commercial Bank of China, HSBC Bank (Kina) i The Export-Import Bank of China. Knjiga narudžbi za obveznice otvorena je sa početnim rasponom kamatnih stopa od 1,70% do 2,20%.

Zahvaljujući snažnoj potražnji među kineskim međubankarskim ulagačima, konačna kuponska kamatna stopa iznosi 1,89%. Ministarstvo finansija Slovenije ocenilo je ovu emisiju kao najveću prvu emisiju panda obveznica na tržištu gde je izdavaoc država, naglašavajući da time Slovenija jača poziciju inovativnog izdavaoca na azijskim tržištima kapitala i diverzifikuje izvore finansiranja.

U strukturi investitora, 98,2% čine banke, 1,2% brokerske kuće, a 0,6% strani investitori. Geografski posmatrano, investitori iz Kine učestvuju sa 93,4%, iz Hong Konga (Kina) 6%, a iz Afrike 0,6%. Mogućnost izdavanja panda obveznica dogovorena je tokom radne posete Kini ministra finansija Klemena Boštjančiča prošle jeseni.

Slovenija je prethodnih godina izdala i samurajske obveznice na japanskom tržištu. Pre dve godine veličina emisije bila je 50 milijardi jena (311 miliona evra po tadašnjem kursu), a prošle godine 31 milijarda jena (oko 175 miliona evra). Ovog puta, emisija panda obveznica predstavlja mali deo godišnjih potreba za finansiranjem državnog budžeta, dok Evropska unija i dalje ostaje glavno tržište finansiranja kroz sindicirane euroobveznice.

U SAD je potrebno 63 minuta za 1 međunarodni dolar, dvostruko više nego u Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji

Novo istraživanje sa Univerziteta Oksford pokazuje da je u Sjedinjenim Američkim Državama potrebno čak 63 minuta da se zaradi 1 međunarodni dolar, što je dvostruko više nego u Nemačkoj (26 minuta), Francuskoj (31 minuta) i Velikoj Britaniji (34 minuta). Ova analiza ističe da je „prosečno siromaštvo“ u SAD-u znatno izraženije nego u većini zapadnoevropskih ekonomija, uprkos višim prosečnim prihodima.

Prema ekonomisti Olivieru Stercku, nova mera „prosečnog siromaštva“ obuhvata celu distribuciju prihoda i meri koliko je društvo u celini udaljeno od pristojnog životnog standarda, za razliku od tradicionalnih linija siromaštva.

Iako BDP po stanovniku u najsiromašnijoj američkoj saveznoj državi, Misisipiju, iznosi oko 49.780 evra, a u Nemačkoj 51.304 evra, razlika je svega oko 1.500 evra. Ipak, prema paritetu kupovne moći (PPP), SAD su snažnije od većine država Evropske unije, izuzev Luksemburga i Irske.

Sterckovo istraživanje ukazuje na još jedan trend: na globalnom nivou prosečno siromaštvo smanjeno je za 55% od 1990. godine, a vreme potrebno za zaradu 1 dolara palo je sa pola dana na oko pet sati. Suprotno globalnom trendu, u SAD je vreme potrebno za zaradu 1 dolara povećano sa 43 minuta (1990) na 63 minuta danas, što je rast od 47 odsto. U isto vreme, Evropa beleži pad ovog pokazatelja, a prihodi rastu u svim analiziranim zemljama.

Sterck navodi da prosečni prihodi u SAD-u rastu oko 1% godišnje, dok se nejednakost povećava po stopi od 2,2% godišnje. Ovo znači da se bogatstvo koncentriše i da veći broj ljudi ostaje na dnu, što povećava ukupno „prosečno siromaštvo“. U Evropi je nejednakost stabilnija, pa rast prihoda vodi i ka smanjenju siromaštva.

Prema Gini koeficijentu, SAD imaju veću nejednakost od glavnih evropskih ekonomija, a taj trend rasta nejednakosti prisutan je u svih 50 saveznih država još od 1990. godine.

Ovi nalazi sugerišu da, iako SAD ostvaruju visoke prosečne prihode i BDP, rastuća nejednakost dovodi do toga da prosečno stanovništvo ima sve teži pristup pristojnom životnom standardu.