Paklica cigareta spasila je život srpskom borcu Sretenu tokom bombardovanja kasarne u Nišu 1941. godine.

Priča o tome kako su cigarete iz Drugog svetskog rata mogle da promene nečiju sudbinu dolazi iz Požege. Sudbina Sretena, srpskog borca koji je služio u kasarni u Nišu aprila 1941, pokazuje koliko slučajnosti mogu odrediti nečiji život. Događaj koji je ostao upamćen u porodici Vuković vezan je za dve paklice tadašnje zelene „Morave”.

Prema priči unuka Sretena Vukovića, deda je bio raspoređen u kasarnu u Nišu. Tog krvavog aprila, dok su nemački avioni bombardovali Beograd, niška kasarna se takođe našla na meti. Sreten je bio strastven pušač i kada mu je ponestalo cigareta, odlučio je da ode do prodavnice po još dve paklice.

Kako su cigarete iz Drugog svetskog rata sačuvale život

Dok se vraćao iz prodavnice, Sreten je čuo snažnu eksploziju, ali nije odmah shvatio šta se dešava. Kada se približio kasarni, zatekao je ruševinu. Zgrada je bila sravljena sa zemljom, a gotovo svi njegovi ratni drugovi izgubili su živote. Upravo te dve kupljene paklice cigareta iz Drugog svetskog rata, zelene „Morave”, indirektno su mu spasile život.

Shvativši šta se dogodilo, Sreten je odlučio da sačuva te cigarete kao uspomenu, ali i kao podsetnik na to koliko je sreća često presudna. Prema rečima njegovog unuka, paklice je čuvao u fioci, a na jednoj je napisao „uspomena iz Niša” i datum bombardovanja.

Porodična uspomena na spaseni život

Pored toga, Sreten nije rado govorio o svom iskustvu. Kada bi ga deca ili unuci pitali šta je u paklicama, kratko bi odgovorio da mu je to spasilo život i da se ne dira. Ove cigarete iz Drugog svetskog rata preživele su svog vlasnika. Nakon bombardovanja, Sreten je prestao da puši. Unuk navodi da je jednom kao mladić pokušao da zapali jednu cigaretu, ali je duvan bio izlapeo, pa ju je odmah vratio u paklicu.

Konačno, ova priča iz Požege ostaje trajni podsetnik kako običan predmet, poput paklice cigareta, može imati ogroman značaj za celu porodicu. Dve paklice zelene „Morave” zauvek će podsećati potomke na srećnu slučajnost koja je Sretenu spasila život u Drugom svetskom ratu.

Noćas u 3.00 časa vraćamo sat na 2.00, što znači da ćemo spavati sat duže prema važećem zakonu.

Noćas počinje zimsko računanje vremena, pa će građani Srbije u 3.00 časa ujutru morati da pomere sat unazad na 2.00 časa. Na ovaj način, svi dobijaju dodatni sat sna, jer se letnje računanje vremena završava, a zimsko računanje vremena stupa na snagu prema Zakonu o računanju vremena. Ovo pravilo važi svake godine i usklađeno je sa praksom većine evropskih država.

Takođe, prema važećim propisima, standardno vreme u Srbiji je centralnoevropsko vreme (CET, UTC+1), dok se tokom letnjih meseci koristi letnje računanje vremena (CEST, UTC+2). Zimsko računanje vremena znači povratak na CET, što mnogi građani često zaborave, pa ih iznenadi kada shvate da im satovi kasne ili žure.

Kako funkcioniše zimsko računanje vremena u Srbiji

Prema Zakonu o računanju vremena, pomeranje kazaljki na satu obavlja se svake godine poslednje nedelje oktobra. Noćas, u 3.00 časa ujutru, kazaljke se vraćaju jedan sat unazad, na 2.00 časa. Zimsko računanje vremena traje do poslednje nedelje marta naredne godine kada se ponovo prelazi na letnje računanje vremena.

Ova promena ima za cilj usklađivanje sa većinom evropskih zemalja, koje takođe primenjuju isti sistem. Zahvaljujući tome, Srbija održava sinhronizaciju vremena sa državama u okruženju, što olakšava međunarodne kontakte i saobraćaj.

Šta još treba znati o zimskom računanju vremena

Važno je napomenuti da zimsko računanje vremena ne utiče na rad elektronskih uređaja koji se automatski podešavaju, ali ručne satove i zidne časovnike treba ručno vratiti jedan sat unazad. Mnogi ljudi zaborave da podele ovu informaciju sa članovima porodice ili kolegama, pa dolazi do zabune oko tačnog vremena.

Standardno vreme u Srbiji, odnosno CET, koristi se kao zvanično vreme prema Direkciji za mere i dragocene metale. Ovo vreme je pravilo tokom zimskih meseci, dok se letnje računanje vremena primenjuje od poslednje nedelje marta do poslednje nedelje oktobra.

Na kraju, važno je da građani uvek provere da li su pravilno podesili sve satove, posebno ako ih očekuju važni sastanci ili putovanja. Na ovaj način izbegavaju se kašnjenja i nesporazumi tokom prelaska na zimsko računanje vremena.

Stanovnici Zarožja izbegavaju Savinu vodenicu noću, a priče o vampiru Savi Savanoviću i dalje žive među njima.

Savina vodenica u selu Zarožje na obali rečice Rogačice i danas privlači pažnju zbog legende o vampiru Savi Savanoviću. Legenda o Savi Savanoviću poznata je širom Srbije, a prema narodnom predanju, upravo je u Zarožju ovaj vampir obitavao. Iako ga, kako meštani ističu, niko nikada nije video, priče o njemu prenose se sa kolena na koleno.

Prema rečima meštanina Svetlana Prokića, „postoje te priče koje se decenijama prenose. Kažu da ko zanoći u toj vodenici, ujutru ne osvane. Vodenica odavno ne melje, ali i dalje nije prijatno prolaziti pored nje noću. Voda huči, čuju se čudni zvuci, pa tuda prolazi samo onaj ko baš mora.”

Legenda o Savi Savanoviću i noćnoj leptirici

Legenda o vampiru Savi Savanoviću inspirisala je i srpskog pisca Milovana Glišića da napiše pripovetku „Posle devedeset godina”. Prema legendi, Sava je bio meštanin Zarožja koji se, nakon smrti, povampirio i progonio posetioce vodenice sve do 1880. godine. Tada je, kako predanje kaže, njegov grob pronađen i proboden glogovim kolcem. To je, prema narodnom verovanju, jedini način da se vampir zaustavi.

Zanimljivo je da su, prema pričama, iz Savinog sanduka izletele dve noćne leptirice, koje su narednih 30 godina davile novorođenčad po zapadnoj Srbiji. Meštani Zarožja tvrde da je upravo pojava neobične leptirice možda jedini dokaz da je Sava Savanović zaista postojao. „Ima ta veća leptirica koja se često može videti pored potoka. Ako je neko od meštana ugleda, svi se prestrave“, dodaje Prokić.

Strah i zaštita: crven konac i beli luk

Mnogi koji posećuju Savinu vodenicu ističu da ovo mesto ne izaziva jezu samo noću, već i tokom dana. Zbog toga, oni koji se odluče da prođu pored vodenice, obavezno sa sobom ponesu crven konac i beli luk. Po narodnom verovanju, ove dve stvari štite od zlih sila i vampira. Za one koji su posebno uplašeni, preporučuje se i glogov kolac, kao simbolična zaštita.

Osim toga, meštani naglašavaju da je legenda o Savi Savanoviću deo njihovog identiteta, ali i da strah od nepoznatog i danas utiče na ponašanje ljudi u selu. Mesto je postalo simbol misterije, a Savina vodenica čuva tajnu koja se prenosi generacijama.

Na kraju, iako je vodenica danas prazna i ne radi, priča o Savi Savanoviću ostaje živa među meštanima i privlači radoznale posetioce željne susreta sa srpskim mitovima.